Uspon i pad jednog partimanijaka

Počelo je kao svako drugo podne – rašarafljen preko stolice od kompa, u landaravoj treši za basket i majici JP Srbijašume, čupav i lepljiv – kliktao sam internet. Danima su mi jedini pogled bile samo prljave šolje od kafe poređane oko zvučnika od kompa. Počinjao je da me stiže onaj osećaj. Jebote, svaki pošten pendžos je u mojim godinama imao iza sebe par probijenih frontova i po koje ranjavanje, dok je meni u ovom životnom naponu snage najveći izazov da pronađem prevod za film kom se frejm rejt uklapa sa torentom. Ne ide… Osećam se gadno, crvljivo.

Đomlin poziv uleteo je ko poručen. Punoletstvo nekog klinca iz kraja, večeras. Plan je da im banemo na vops i odvojimo najsisatije klinke za sebe. Mužjačka, testosteronska stvar, baš ono što mi treba. Dobro je, ima nade za mene! Nisam ja užegli gmaz ko one debilčine što su samo za kompom! Ne, ja sam vagabundo, JA JEBEM!

Stajao sam pred ogledalom i analizirao situaciju. Odvratnu bradurinu moram ili da artikulišem ili skroz amputiram. I kosa je zarasla al’ potopiću je u gel, dovoljno da preteram to večeras. Kupanje, moraće temeljno ipak. Ček’ kakvi su mi ovo kurčevi po usnama?! Aha evo hoće da se sastruže, dobro je. Šljapnuh stomak par puta i osmehnuh mu se toplo. Neću da ga krijem i uvlačim u široke dukseve, šta kurac, ostajem tru, neću da glumatam nešto zbog onih malih kurvi! Imam li nešto da se zamirišem malo, da vidim, aha ima ovaj Denim što se dobija za rođendan, poslužiće. Sve u svemu ispalo je bolje nego što sam planirao. U ogledalu je stajao sasvim pristojan tip.

Stigli smo kad se stvar već zahuktala – gajba je zaudarala na alkohol, znoj i mošus zajapurenih tinejdžera. Đomla se ubrzo nekud izgubio, a ja sam se našao na dvosedu sa nekom alt-gotik-metal klinkom. Nije to bio toliko moj izbor koliko je ona bila jedina u blizini o koju se niko već nije tareo. Mogao sam da vidim i zašto; bila je sva u crnom, potpuno ravna i ljutita. Te su najgore – tvrd orah, a na kraju se loše jebu.
Počeo sam neku šarmantna-lejd bek-hipsterana priču, i upalilo je. I više nego što sam želeo… Vrlo brzo je manirom francuskog revolucionara objašnjavala kako se danas svi nešto furaju na EKV a glupaci nisu ni svesni koliko je ploditeljski genij Milana Mladenovića zapravo gorostasan. Počešah se odsutno po bradi… Imala je pet brojeva manje sise od potrebnog da istrpim ovakvu priču, tako da sam iskoristio praznu flašu piva kao izgovor da se katapultiram iz situacije.

Muzika se puštala sa Jutjuba. Kako demokratija tu ne funkcioniše, a autokratija ne priliči dobrom domaćinu, svako ko bi uspeo da se dotetura do kompa puštao bi svoju stvar. Retko koja pesma je prebacila prvi refren, i to je zapravo bilo super, imajući u vidu generalnu set listu večeri.

Bilo je zagušljivo. Svi su već bili upili dovoljno alkohola da uguše dostojanstvo; ribe su išle razdrljene, zadignutih haljina, razlivenih pudera, lomeći se na štiklama i urlajući novu Cecu.

Pošao sam do klonje, što da pišam, što da malo ubijem vreme. Otvorio sam vrata i unutra zatekao jednu ribu kako povraća obgrlivši wc šolju, dok druga sedi na ivici kade i rida. Ukopao sam se u mestu. Nikad nisam znao da se snalazim u ovakvim situacijama. “Ovaj, je l’ si dobro?” – pitao sam ovu sa koje su se slivale suze, ali se ona samo dodatno razbesnela, počela da se dere nepovezano i izletela pored mene. Ova druga se u međuvremenu pridigla, ali se ponašala potpuno nesvesno okoline i mog prisustva. Stala je pred ogledalo, centrirala šiške, a onda krenula da namešta brus. E sad, to je scena koja bi me obično uzbudila, ali je ovo bilo jedno oduzeto ljudsko biće, šljampavih pokreta, koje je gnječilo i vijugalo sopstvenim sisama kao što bi neki mesar tretirao pileću džigericu. Zapravo je bio mučan prizor. Sve mi je manje bilo jasno šta tražim prvo uopšte na ovoj žurci, a onda i u 5 kvadrata sa nepoznatom devojkom već par minuta. Bilo bi mi možda i glupo da je neko ispred bio još uvek u stanju da to primeti i osudi, te sam samo čekao da izađe pa da otčepim bešiku.

Kad sam završio i izašao, video sam da se Đomla uhvatio u onaj obruč gomile pijanih koji se ne poznaju ali su skontali da ih pogađaju iste pesme, pa se zbratimili. Obgrljeni, zatvorenih očiju i dignutih ruku pevali su svoje pesme nevezano za ono što ide iz zvučnika.

Odjednom, u prostoriju je uleteo neki žgoljavi klinac sa gitarom. Pucao je od entuzijazma i ponašao se kao da smo svi samo njega čekali sve vreme, ali je on sada stigao pa možemo da prestanemo da brinemo, i prepustimo se čarima njegovih akorda. Pogledah okolo – što se ovog objekta tiče on komotno nije morao ni da postoji. Bilo bi isto ljudima. Međutim to ni za trunku nije poljuljalo njegovo samopouzdanje.

Uhvatio je pogled one metalke i zabio se pored nje. Ona ga pogleda zainteresovano, bar dok nije počeo sa “Uliičnaaa svee…” kada mu je ona lupila po žicama i pitala ga je l’ zna nešto od Kande Kodže i Nebojše. Tu je isplivalo neiskutvo, videlo se po faci da bi baš da jebe, ali je uhvaćen nespreman. Skrenuo sam pogled tek toliko da vidim u šta sam to ugazio pa su mi se patike tako slepile za parket (bilo je to prosuto pivo u kom su izgažene i neke maramice), da bih nakon toga već video da su mladog gitaristu vrbovali ovi Đomlini novi pobratimi i vikali mu: “Alo, muzikant! Dođi vamo! Vamo bre!”

Zamislio sam se. Boje mi se izmešaše pred očima, a zvuci su postajali nerazgovetna mešavina dalekih odjeka. Dolazilo mi je, polako, koliki je ovo sve promašaj. Koliki sam ja promašaj. Zatočen na mestu gde nema razloga da budem… Gde ne želim da budem. A sve sam to sam sebi smestio…

Nešto hladno i tečno mi odjednom obli facu i prenu iz razmišljanja. Trgnuo sam se i shvatio da je neko lansirao punu limenku piva i da se ona istovarila tamo gde su statističke šanse i bile 99% – na mene. Taj klinac nije znao gde se nalazi, jedva je uspevao da oči održi otvorenim i udarao je u nevidljive bubnjeve. Nije bilo svrhe da se razračunavam. Uostalom za ovo su uvek kenjali samo oni matori drkoši na žurkama. Biće da to, sada, i jesam. Kalendar je bio neumoljiv kad mi je uvalio tu štafetu.

Odjednom kao da mi se sve raščistilo. Tražio sam Đomlu da mu kažem da palimo, ali je, što se njega tiče, ovaj vrhunski provod tek dostizao svoj zenit, pa sam odlučio da ga pustim još malo. Izašao sam na terasu da ispušim pljugu na miru.

Tri dima kasnije, jeziva galama poče da dopire iznutra. Uleteo sam da vidim šta se dešava i shvatio da su ovi Đomlini terali gitaristu da svira “Ima dana kada ne znam šta da radim”, na šta je grupica nabildovanih klinaca zbacila sa svojih krila raskrečene devojčice, i nagrnula na ove. Počeli su da se dobacuju besnim “ŠAE?! ŠAE BILO BRE?! ŠAE?!” dok odjednom ne pljasnu nečija pesnica i otpoče opšti pičvajz. Ja sam gledao samo da uletim, izvučem Đomlu, pa da palimo. Adrenalin neminovo proradi pa se nađoh usred gužve, posmatrajući sve u slow motionu. Izobličene grimase, unakrsna razmena pesnica, i obnevideli Đomla u sredini za kog se ovo valjda prebrzo odigralo, pa on još maše rukama i lakonski klima glavom u fazonu “Samo opušteno ljudi e”. Na brzinu sam ga zgrabio i probio nas kroz masu, dok su mi s obe strane dobovali po rebrima.

Izleteli smo iz stana, strpao sam ga u lift, i on se kroz dva sprata ispovraćao. Promašio me je, što je valjda bio njegov pijani način da mi se zahvali za sve.

Napolju je bilo prijatno sveže. Čekali smo noćni, on ležeći na staničnoj klupici, ja pokušavajući da ovaj put inhaliram celu cigaretu. Grad je bio neuobičajeno tih. Sve je u redu. Sad jeste. Idem kući, gde ću ljudski da smrdim, provodeći svoje vreme ne kako bog zapoveda nego kako se meni hoće. Uzmem pikam LoL sa Luks na midu, i biću srećan i ispunjen. To je duhovnija aktivnost od ovog večeras 17 puta. Čitaću PLIV, pikati poker s ovima iz kraja. Izlaziti i na alkoholisanje kad se dogovorimo, ali u biranim uslovima. Prilike za bleju sa dobrim ljudima… fejlovanje sa dobrim ribama… svakako neću odbijati, ali ih neću ni siliti samo da onaj pedesetsedmogodišnji ja ne bi zamerao ovom današnjem meni što nije više arčio mladost. Evo poručujem ti iz prošlosti – možeš da ga duvaš. Organizuj ti svoje dane i postaraj se za taj išijas, meni se ne mešaj. Svakako je krajnja poenta uživati, ili se bar osećati lepo. Sve te pojedinosti su samo sredstva za to.

A ja ovako uživam, matori.