Utvara Lili Marlen i sveta skadarlijska kaldrma

Ne prođe dan da ne lamentiram nad činjenicom kako je život kolega iz njuz neta divovska sekira koja tone u beskrajnom bunaru meda. Još mi se mišići trbušnog zida nisu smirili od prekjučerašnjeg potresa regiona u vidu zlehudih ćetnićkih ćokoladica usred viševekovne srpske pretenzije i sedišta izvršne, sudske i zakonodavne vlasti Vesterosa. Gledam onu nesrećnu Kolindu kako se ispričava domobranima i bukvalno kroz nju vidim našeg bivšeg ministra, doživotnu gluperdu Nikolu Selakovića kako zadovoljno trlja ruke jer on je malignu vodu Janu izbacio sa vežbi koje je držao, a slepa Kolinda nije videla onoliki natpis PIONIR, ispisan doduše latinicom, samo radi kamuflaže i proboja na sveti hrvatski teritorij.

Međutim, već danas novi mindfuck. Kaže naslov na b92 „Kuvar dobio otkaz jer se usprotivio Lili Marlen“. Gospode, ja sam sve vreme sanjao da živim u 2016. zapravo sam jedan od benevolentne bande muzičara iz Balkan ekspresa, napolju je neka 43. i gradske frajle se kurvaju sa oficirima Gestapoa.

Zajebanciju na stranu, vest kaže dalje „kuvar neimenovanog restorana Marko Orelj je zaustavio izvedbu kompozicije Lili Marlen, a onda ga je menadžer tog istog restorana poslao kući, uručivši mu otkaz uz osmeh“. Bukvalno ne znam koji segment vesti je neverovatniji.

Kako je vest provokativna dozla boga, gomila komentara se nakupila u kratkom roku, otprilike 80 posto je bezrezervno podržalo čin patriotizma Marka Orelja, 15 posto se slaže da kuvar treba da se drži pihtija i brokolija i ne treba da bude muzički urednik, a ostalih, najviše, pet posto pokušava da prokljuvi tu slojevitu priču bez namere da brže bolje veša na Terazijama one koji su pesmu naručili, kuvara ili menadžera restorana.

Simbolika Lili Marlen

Nema sumnje da je na ovim prostorima glavna asocijacija na Lili Marlen višegodišnji nacistički pir u srpskoj prestonici. Ipak, ta asocijacija u prezentu ponajviše zasluge ima zbog pomenute serije Balkan ekspres, koja je bila ekstremno popularna osamdesetih godina i gde Toma Zdravković prvo odbija da peva tu pesmu koju naručuje oficir vermahta, zatim dobija batine pa na kraju sav krvav ipak peva pesmu jer jebiga, sila boga ne moli. Samim tim, u narodu zasigurno vlada mišljenje da ta pesma, kao simbol najužasnijeg perioda dvadesetog veka ne bi trebalo da ustaje iz mrtvih i kao duh luta skadarskom kaldrmom, pa bi onda ispalo kako je kuvar doista herojski postupio kao Toma.

Međutim, pesma ima mnogo dublju pozadinu. Pre svega, nastala je godinama pre uspona nacional-socijalizma u Nemačkoj, tačnije još 1915. a biva popularizovana tek kroz muzičku izvedbu Lale Andersen 1937. i u verziji Marlen Ditrih iz 1944.

Sad je možda pravo vreme za par lako proverivih činjenica:

Andersen i Ditrih su bile eksplicitno antinaci orijentisane.

Pesma Lili Marlen je prvi put zvanično puštena u etar na tadašnjem okupiranom Radio Beogradu

Zbog nedostatka muzičkog materijala pesma se na radiju vrtela skoro pa non-stop

Na pesmu su se primali apsolutno svi, počev od švapskih vojnika ali i savezničkih trupa i građana Beograda jer je jebeno lepa pesma

Gebels naređuje obustavljanje emitovanja pesme jer je prema njegovom mišljenju bila isuviše pičkasta, obarala je borbeni moral vojnika i nije bila nimalo u military fazonu

Vojska Sila osovine zahteva da pesma nastavi da se emituje, čak i Ervin Romel moli Gebelsa da se predomisli, što ovaj i čini i Lili Marlen se ponovo emituje svake večeri u pet do deset.

Ser Ficroj Meklin (navodna Flemingova inspiracija za Džejmsa Bonda), general britanske vojske zadužen za jugoslovenski front potvrđuje kako je Lili Marlen svake večeri u pet do deset doslovno vraćala u život smoždenu savezničku vojsku i davala im bar na trenutak mir i nadu da prežive i sutrašnji dan

Oslobođenjem Beograda prestaje emitovanje Lili Marlen

Ok, pesma zaista jeste bila simbol rata, stradanja i celokupne neizvesnosti čitavog čovečantva i da se ne lažemo, teško da će iko sa ovih prostora kada čuje Lili Marlen prvo pomisliti kako je to ljubavna pesma. Ne, jebiga, čak i ako skonta da je ljubavna pomisliće da je ljubavna za nekog Šulca koji sa kukastim krstom, uredno začešljanom kosom i izglancanim čizmama pleše sa nekom domaćom frajlom. Možda je kuvar Orelj izgubio veliki broj članova porodice od istih tih vojnika koji su o svojim ljubavima sanjarili slušajući svako veče Lili, pa s te strane njegov limbički sistem intenzivnije reaguje na to da neko tu pesmu naručuje u već sedamdeset godina slobodnom Beogradu.

Sa druge strane, menadžer restorana može da donese odluku o postupcima protiv zaposlenih koji narušavaju ugled firme, a kuvar koji izleće iz restoranske kuhinje i pred punim restoranom od orkestra traži da obustavi svirku može narušiti ugled, premda je sigurno tu bilo gostiju koji će baš zbog takvog poteza tu ponovo doći. Da ne ulazim u njihovu internu politiku kuće, svako tu ima svoje razloge, što se mene lično tiče, mnogo bure ni oko čega i od kuvara i od menadžera koji se doduše nemušto brani da nije znao simboliku pesme (lol čoveče gde si odrastao?). Ako ništa, mogli su bar u četiri oka da reše problem a ne da se čitava vest od toga napravi.

Večni problem umetnosti je subjektivnost u asocijacijama, etiketiranju i tumačenju. Teško mogu da zamislim tog stranog gosta prestonice (tekst posredno ukazuje na to da su gosti koji su naručili pesmu bili stranci) koji je rekao „e aj da malo jebemo glupe Srbe i naručujemo nacošku pesmu, ako ne reaguju onda su pičkice a ako reaguju onda su primitivci hahah jebi Srbinoa“. Sva je prilika da je pesma naručena jer je jednostavno lepa, bez namere za provokacijom. A opet i ako je provokacija, onda je lik samo debil i ko mu jebe mater, gledaj ga kao biće nižih kognitivnih funkcija. I pevaj Lili Marlen, ne postoji konačno i ispravno rešenje ove zbrke ali kvalitetnoj umetnosti lično dajem mnogo više bambija nego ponosu.