Uvod u eltizam: JA PROFESOR, TI ZNAŠ VEĆ ŠTA
– Vidiš li ona tri čobana u daljini, prijatelju?
– Dokle god oni mogu da nadglasaju Sokrata i mene, ja u demokratiju ne verujem!
Ovo su reči koje je Platon zapisao u VIII glavi Države. Posle toga je otišao kod istih tih čobana da kupi dva džaka vune, deset kila sira i dvanaest litara mleka.
Još sa nastankom pisma, istorije i racionalne promisli, ljudi su nastojali da lociraju (i manifestuju) svoju vrednost u koordinatnom sistemu društvenog poretka. Ono što se tokom istorije prepoznavalo kao vrednost menjalo je svoj sadržaj, te se od interes za veštog skupljača bobica i tartufa i ubojitog lovca na Čedu Čvorka i ostale sitne glodare preusmerio na feminističke spisatelje haiku erotske poezije i hendikepirane a opet talentovane perkusioniste.
Na pitanje „Zašto elitizam?“, odgovor je sasvim trivijalan. Onaj ko uspe da efikasno nametne svoju vrednost i sebe predstavi kao jedinstvenog te nužnog za društvo, uspeće da sebi pribavi više novca, čistiji koks i kvalitetnije pičke a i puštaće ga preko reda u banci jer ČEKANJE JE ZA PLEBS.
Naravno, što je zemlja siromašnija te je time i standard i kvalitet života niži, potreba za nametanjem svoje vrednosti i pribavljanju privilegije da prvi piješ iz tek otvorene krmače K+ piva sve je veća i sve se očajnije srlja u borbi za bolju poziciju u hegemonijskoj piramidi. Dakle, naš teritorijalni zavičaj je idealno poprište profesionalnih šiljača kurčeva koji se grčevito nadmeću za to ko će duže i jače da jebe sirotinju.
U ovom tekstu prikazaću tek neke od oblika elitizma koje možemo svakodnevno sresti u domovima kulture i obrazovnim institucijama. Nema tu veće potrebe za demistifikovanjem jer takvo kurčenje toliko bode oči da ćemo uskoro svi morati na proveru dioptrije i po nova sočiva.
Fakultet
Iako bi obrazovanje trebalo da bude svima dostupno i da se ne obazire na materijalno stanje to često nije slučaj. Ovde pak neću obratiti pažnju na razlike koje nastaju usled materijalnog imetka (mada je to sastavni deo) već na one koje nastaju na osnovu funkcije i položaja koju poseduje „elita“.
1. Ne možeš da sereš tamo gde ja serem
Jer šta ako imaš hepatitis/kancer/leukemiju? To što nisi profesor/rektor/dekan znači da postoji mogućnost da si prljava gamad i stoga klozet koji ja zapišavam i u kojem perem ruke mora biti što udaljeniji od tvoje septičke jame.
Distinkcija toaleta na „WC za osoblje“ i „Klozet za ostalu gamad“ je nešto sasvim primitivno i takva segregacija nije ništa manje ekstremna od južnoafričkog aparthejda. Zaista, bilo bi sramotno videti profesora kako pere ruke, odlazi u pravcu kabine JER NE SMEŠ DA ZNAŠ DA PROFESOR SERE, TO ĆE GA UČINITI MANJE KVALITETNIM PREDAVAČEM.
Naravno, fakulteti i škole nisu jedine institucije u kojima se dešava ovakvo raščlanjavanje. Na slično možemo naići u bolnicama, ministarstvima itd.
-ČEKAJ MALO DEČKO, DE SI KRENUO?!
-Pa u toalet…
-ŠTA ĆEŠ TAMO?
-Da operem ruke (DA SEREM PIČKA TI MATERINA, ŠTA SI MISLIO ŠTA ĆU TAMO)…
-AAA PA NE MOŽE, TO JE SAMO ZA DOKTORE!
-Pa šta, zašto ne bih mogao samo da operem ruke?
-KAD TI POSTANEŠ DOKTOR PERI ŠTA OĆEŠ, DO TADA IDEŠ U ONAJ KLOZET NA KRAJU HODNIKA…
2. Ne možeš da jedeš tamo gde ja jedem
Često na fakultetima možemo videti male restorane ili prostorije sa ukusnom hranom/ danskim pecivom/kolačima. I to po bagatelnoj ceni kojoj ni menza ne može parirati po pitanju ekonomičnosti.
Ukoliko ste poželeli da uđete u takvo zdanje i da se prezalogajite u za vreme pauze između predavanja iz kognitivne antropologije i komparativne heuristike ZAJEBALI STE SE!, naići ćete na žustro negodovanje i vrlo brzo će vas odstraniti iz prostorije predviđene SAMO ZA PROFESORE!
Svaki diskurs isterivanja pravde uzaludan je jer neće tvoja balava usta da srču supu pored cenjenog profesora doktora. Idi u ostavu i tamo maži paštetu na bajati lebac i nemoj da smrdiš svojim pristvom jer će za pet minuta tu da prođe profesor uvoda u književnost i medije u nastavi a on je bašbaš bitno mudo.
3. Automat za kafu? ODBIJ BAGRO!
Pre par dana rešio sam da posetim međunarodnu konferenciju na kojoj su gostovali profesori iz drugih zemalja. Ispred konferencione sale sekretar fakulteta je postavio prenosivi automat za kafu i čaj.
Sasvim slučajno postavio je i člana obezbeđenja da čuva isti aparat za kafu dok traje konferencija. Jer može se desiti da neko od smrdljive studentske bagre poželi da se ogrebe o besplatan čaj dok tuda prolaze na osmo predavanje tog dana.
Ono čega student nisu svesni je da bi klasno mešanje i uživanje istih privilegija doprinelo okom neuočljivim ekonomskim fluktuacijama koje bi unele nemire u svetsko tržište i izazvali ponovan raspad Jugoslavije.
4. Kolegijalnost
Na osnovu gorenavedenih socioekonomskih fenomena unutar institucije Univeziteta (U je namerno veliko jer je veliki čovek), možemo s pravom zaključiti da je upotreba termina KOLEGA posve licemerno i ponižavajuće.
Ovaj naziv u službi je izjednačavanja odnosa profesor-student, to jest, izjednačavanja odnosa koji nikako ne mogu biti jednaki. Jer iako delimo učionicu i članovi smo iste “akademske zajednice”, hijerarhijski poredak je betoniran i da bismo stekli pravo na jedenje istog sendviča, ispijanje iste kafe i kenjanja u isti čučavac mene kao studenta očekuju godine ljubljenja guzica, akademsko-političkog probijanja (u guzicu starijeg profesora) i postajanja ljigom.
Profesor, sa svoje Preuzvišene blagouzdignute katedre, ukraj projektora, laptopa i primerka sopstvene knjige iz ograničene edicije sa zlatnim povezom:
–Kolege, rok za predaju seminarskih radova je sledeće nedelje!
Student, vadeći iz torbe pričvršćene čiodama i selotejpom svesku kupusaru:
–OOO, KOLEGA, može neko odlaganje do posle Đurđevdana, m?!
Dakle, nismo “kolege”, nismo isto, vi ste nas ubedili u to da ste bolji i da s pravom možete da nas gazite. A dokle će to potrajati…ne znamo…verovatno dok oni čobani s početka ne dobiju isto pravo glasa kao i mudroseri.
