Vajsmiler – zvanično pivo Tarzanije
Evo, upravo proveravam – napisao sam četrdeset i četiri teksta za Tarzaniju. To je najmanje od svih početnih, kontinuiranih članova redakcije, ali nećemo sada da pričamo o tome kakav sam lenji govnar. Znam to i sam. Kako god bilo, četrdeset i četiri puta ritual je bio isti : otvorim MSOffice, zapalim pljugu, načnem dvolitru i počnem. Ovog puta, suština se promenila. Nije to što sam prešao na LibreOffice, već što ovog puta otvaram pivo koje sadrži moj dodir, a nisam močio prst, niti bilo šta drugo, u flašu. Napravio sam ga. Proizveo sam ga. Razume se, ne sam, već u ekipi od trojice. Ali, uradio sam definitivno 10% posla, dovoljno da budem bar izvršni producent. Moj znoj je ušao u to pivo. U prenesenom značenju, naravno, mada nije da bi škodio i bukvalno, plavkaste sam krvi. I sada sam ovde, za svojim pepelom ukrašenim stolom, jedem govna na uobičajan način. Ali sa obrtom – u svakom mogućem smislu, uživam u plodovima svoga rada.
Pre nekih mesec i po dana, našli smo se Marko (odnosno Majstor za pivo), Mr. Rade i ja, s namerom da spravimo Tarzanijino pivo. U vrtlogu intezivnog, mukotrpnog, višečasovnog brejnstormovanja, zamislili smo napitak koji bi opisao naš čvrst, kvazi-desničarski stav, poprskan očekivanom dozom mizoginije, uz dašak hipsteraja, beskorisne informativnosti i sa zrnom bibera po flaši. Možda u tom trenutku nismo znali, ali tada je rođen Vajsmiler, zvanično pivo Tarzanije. Ako moram da vam objašnjavam poreklo imena, onda je očigledno da ste rođeni krajem osamnaestog veka ili ranije. U tom slučaju, preskočite ovaj tekst, imate prenos Berlinskog kongresa na RTS2.
Jesse, let’s cook.
Par dana kasnije, okupili smo se kod Mr. Radeta, jer nam se žurilo da sprovedemo čitavu zamisao u delo. On i ja smo laici u čitavoj priči, ali zato je Marko bio tu da pazi da nešto ne zajebemo. Do tada, poput tipičnog konzumatora piva, nisam imao pojma kako se spravlja napitak koji utiče na većinu bitnih i nebitnih odluka mog života. Imao sam u glavi neku opštu ideju – izmešaš vodu, hmelj i ječam, dodaš medicinski alkohol, promućkaš taj bućkuriš po šejkeru industrijske veličine, i dobiješ pivo. Ubrzo se ispostavilo da, kao i obično, nisam u pravu. Proces je delikatniji toliko da na kraju osećaš ponos stvaraoca, ali ne da te u međuvremenu spreči u dostizanju pijanstva rakijskog kazandžije.
Na početku, strpali smo 23 litra vode u poveliku šerpu i metnuli na šporet da prokuva. Posle smo to ohladili na 66º C, strpali nešto više od šest kila ječmenog slada, i održavali temperaturu. Krenuo je proces ukomljavanja (slada, a i nas samih). Da me je neko ranije pitao koliko ječma ide u pivo, zaista ne bih umeo da odgovorim. Jedan? Tri? Osamdesetdevet? Grama? Zrna? Kilograma? O ječmu nisam toliko ni razmišljao, hmelj je nekako uvek bio dominantniji, verovatno jer zvuči mnogo bolje. Hmelj. Elem, Vajsmiler čine tri vrste ječmenog slada : Pilsen, ruby i gold. Oni predstavljaju najbitniji sastojak piva – određuju mu ukus, boju i jačinu. Tu mešavinu smo “kuvali” malo više od sat vremena, na pomenutoj temperaturi, i nakon toga procedili.
Tako proceđena, smesa je bila spremna za kuvanje. Po ključanju, dodali smo 25 grama hmelja (vrste Perle). Tu nas je ponovo udarila zbunjenost. Dvadeset i pet grama? Zat nije pivo praktično tečni hmelj? Ne. On mu daje prepoznatljivu gorčinu pivu, kao i aromu, dok mu je sekundarna uloga – konzervans. Nakon skoro sat vremena i uz privremeno mešanje, dodali smo još 25 grama hmelja, ali ovog puta Columbus. Sve smo ponovo procedili i uklonili kojekakve mrvice. Inače, ako vas ikada budu pretresali panduri dok nosite kesicu ove biljke, nemojte ni da se trudite da im objašnjavate da to nije trava. Neće vam poverovati.
Ovde smo završili sa kuvanjem, pa smo prešli na hlađenje. Izdvojili smo decilitar sladovine i sipali pivski kvasac u nju da deluje pola sata, što je korak koji će imati više smisla kada budemo radili fermentaciju. Improvizovali smo ledeno kupatilo tako što smo natrpali gomilu leda u sudoperu i stavili šerpu unutra koja je trebala da se ohladi do 20º C u što kraćem roku.
I, konačno, došli smo do kraljice bioloških procesa – fermentacije iliti vrenja. Bez vrenja nema alkohola, bez alkohola nema samopouzdanja, bez samopouzdanja ne moš naći ženu, bez žene ne moš decu da napraviš. Stoga, fermentacija je srce nuklearne porodice hiljadama godina. Mi smo je izvršili tako što smo smo sladovinu odvojili od taloga i polako (radi bolje aeracije) presuli u fermentor. U menzuri smo, pomoću areometra, izmerili gustinu kako bi videli da li smo bili na dobrom putu (jesmo). Sasuli smo ranije pomenuti kvasac u fermentor, poklopili ga i ostavili tako na sred sobe, da enzimi rade svoj posao sledećih sedam dana.
Trebalo nam je, sve skupa, oko šest sati. Na ukomljavanje i kuvanje otpalo je po sat vremena, na ceđenja i pripremu ledenog kupatila otprilike još toliko. Ostala dva sata smo utrošili na raznorazno hvatanje krivina. Kao i kod pečenja rakije, nije sve do krajnjeg proizvoda, već i do rituala koji mu prethodi. Sjebali smo gajbu i po kupovnog, plebspils, piva, odgledali čitav popodnevni program Eksplorera i prevrnuli mali milion tema za razgovor. Da smo imali jagnje da obrnemo, verovatno bismo to i uradili. Euforija oko pravljenja sopstvenog piva ipak je veoma jak osećaj, pogotovo kada ga iskusiš prvi put. Istina, u Marku smo imali stručnu pomoć. Istina, on je odradio najveći deo posla, dok smo Mr. Rade i ja kačili slike procesa na Fejzbuk, poput atenšn kurvi kakve jesmo. Ali, ovo je naše pivo, napravili smo ga, i, majku mu jebem, ima da se napijemo od njega.
Deset dana kasnije, odnosno tri dana nakon roka (što i nije toliko bitno), Gašomor i ja bacili smo se na flaširanje. Proverili smo gustinu, sve je bilo kako treba. Unapred smo pripremili 42 flaše, koje smo sterilizovali. I, onda, lagano – natočimo jednu, dodamo dekstrozu (koja će proizvest gaziranost), stavimo zrno bibera (onako bezveze) i začepimo. Četrdeset i dve flaše, malo manje od planiranog, ali opet poprilična količina. Takođe, pucali smo na šest procenata alkohola, ali je na kraju pivo završilo na pet, što verovatno i nije tako loša stvar. Pravo pivo ima pet posto, ne valja ići protv božjih zakona. Bilo kako bilo, kada smo natočili sve, ponovo je došlo vreme čekanja – deset dana na sobnoj, plus deset u frižideru.
Iskreni da budemo – nismo očekivali mnogo. Ne znamo koji nam je bio razlog za skepticizam, osim možda činjenice da smo se upustili u nešto potpuno novo, a navikli smo na fabrički proizvedena piva. Trenutak degustacije došao je pre nekih desetak dana.
Drum roll
Osećao sam se kao čovek koji sedi u porodilištu dok mu se žena porađa. Hoće li mali Vajsmiler biti retardiran ili će mu ćaća biti ponosan? Jela me je nervoza, iako sam već popio dva plebspilsa u putu. I onda je došao trenutak istine. Otpio sam jedan gutljaj, osetio jak, pomalo kiselkast ukus. Onda i drugi, koji je pokazao gorčinu. I onda treći, koji je otklonio sve sumnje. Nije što je naše, al, sunce ti jebem, ovo je sjajno pivo. Podseća na mutna piva (zato što i jeste, zbog taloga), ali ima taj neki ukus koji se baš može opisati kao domaći. Šljaka kao normalno pivo, samo što smo od dodatne euforije bili pijani već posle dve flaše. Zamerki nemamo, osim one koju možemo da uputimo zakonima fizike. Odnosno, pivo koje smo točili sa dna fermentora ima dosta taloga u sebi, pa podseća na kvas. To za nekoga i nije mana, uostalom. Sve ostalo je daleko, daleko nadmašilo naša očekivanja.
Oduševljenje je najbolje kada dolazi kao iznenađenje, a bolji primer od ovoga ne mogu da zamislim. Napravili smo pivo, i sada ga pijemo. Ne pijemo Lav, Jelen, Erdinger ili Amstel. Pijemo Vajsmiler, pivo koje smo tako nazvali s punim pravom – jer smo ga napravili. I već smo smislili sledeći korak. Pravimo tamno.
