Veče sa prijateljem

Mile je bio običan student treće godine Ekonomije. Naš Lemi je bio umoran. Umoran i ogorčen. Bio je besan, štaviše. Ni sam nije znao zašto. Nije bio lepuškast, ribe su ga mučile. Dao je neke od težih ispita ali znao je da neće završiti fakultet  uskoro. Samim tim ga je i fakultet mučio. Ni novaca nije imao, nije tražio previše, ali on je pomalo oskudevao u svemu. I tako naš Mile je bio besan. Hteo je da se izdvaja. Da konačno ispliva iz mase običnih…

-Daj, daj da vidim šta si počeo da ladomudiš.

Mile mi otima lap-top i krece da čita:

-Mile je bio običan student… Umoran i ogorčen… LEPUŠKAST?! … Mase običnih… Šta sereš majke ti, kakav lepuškasti Mile, kakva kurčeva masa običnih? Ko će da čita ovo sranje. Pa ovakav patetično-buntovni uvod bi i mali Coa sa ćoška smislio. Moraš drule da se izdigneš. Ne valja ti posao.

Uzimam nazad lap-top.

-A? Misliš?

-Jašta. Ovo ne valja ništa. Prvo moraš da stvoriš koncept. Kao ja na ispitu. Ja tačno znam kad ću i šta da pričam pred profesorom. Tako i ti. Da znaš sta ćeš da pišeš. Evo da te pitam: O čemu ti hoćeš da pišeš?

-Pa o tebi. Zar nisi zaključio?

-Što bre o meni, majke ti?? Šta sam ti ja zanimljiv toliko.

-Kako nisi tebra? Po ceo dan sediš, motaš, sastavljaš “ubitačne” tikete, i hejtuješ, hejtuješ, matori kao niko. Hejtuješ reklame, hejtuješ Mirka Alvirovica, hejtuješ sistem, jednog dana ćeš samog sebe početi da mrziš. E vidiš Srbi gotive takve likove. Nekako su im zanimljii, jebem li ga. Mislio sam da će tekst o tebi i tvojim jadima da ima prođu.

-Prvo, reklame mrzim i to priznajem, Mirko je okej lik, ali ko je to njega ovlastio da pravi tkz. patrole do letovališta, i ko to plaća. I onda šatro preporučuje kafane pored puta čiji vlasnici mu tutnu pred nos deset s lukom džaba, a ove ostale ni ne pomene. I na kraju snima kad neko pravi prekršaj i druka ih preko tv-a. Pa nije u redu rođače, gde je vozačka solidarnost, nema više toga. I treće, možda najvažnije, nemaš šta da čekaš taj “jedan dan” da ja počnem da mrzim sebe. Mrzim ja sebe odavno, matori.

-Eto vidiš. Nema veće žalopojke od tebe. Ljudi vole to. Vole kad vide da je nekom teže nego njima samima. Samo što sam ja mislio da kroz ceo tekst utkam nit humora i sve to lepo upakujem.

-Opet sereš. “Nit humora”? Ako pod tu nit smatraš to sto si tako lucidno napisao Lemi umesto Mile, grdno ti je počelo to tkanje. Ako već moram ja da ti budem inspiracija onda me predstavi kao lokalnog šmekera iz kraja sa klupice. Mudrog zbog raznih sranja kroz koja je prošao, a opet omiljenog u celom kraju. Razumeš?

-Ali to onda ne bi bilo u redu. To nisi ti. Ti jesi student, i jesi besan na sve oko sebe. A kraj nemaš jer ti ćale bio vojno lice i menjao je gradove svakih pola godine, tako da zaboravi. Uostalom to nije to, još davno je jedan francuski pesnik, čijeg imena sada ne mogu da se setim rekao: “Biti pesnik, to znači izvrnuti kožu naopačke”. Razumeš? Samo gola istina.

-Taj Francuz koga citiraš nema pojma, ja da ti kazem. Nego na stranu to, ajde i ako mora istina, što koji moj toliko jadno?

-Pa ti si jadan, druže moj, bolje ja da ti kažem kao prijatelj. Evo, je l’ si imao skoro devojku, NISI.

-Ček’, ček’, a Isidora?

-Hm… Ajmo polako. Prvo moramo da se složimo da je Isidora devojka. Na onakvim ramenima bi joj pozavideo i Kimi Sklek iz šesetprvog. A cufa neću ni da spominjem. Ali neka ti bude, čak i da smo se složili oko prvog, da li stvarno računaš dva viđenja i jedan polu-koitus u vezu. “Polu” jer kako si sam priznao, nije ti dala dalje od glavića.

-Što se mene tiče ona je jebana, hehe.. Dobro neka ti bude, ne stojim na tom polju baš najbolje. To zbog toga jer devojke ne mogu da me razumeju, moju nemirnu narav, i ne mogu da me prate. Mi, takvi, smo ti neretko usamljeni.

-Ne može ni murija baš da razume tu tvoju narav, pa jednom nedeljno završiš u pritvoru zbog remećenja javnog reda. U stanici te vec oslovljavaju sa kolega. Avaj, to smo raščistili, ‘ajmo sa faxom. Pre će Tole postati vođa Delija nego što ćeš ti završiti taj fakultet.

-Naravno. Tu se slažemo. Ali ja to iz principa. Dokle bre više da učim iz knjiga iz kojih je moj ćale učio. Sve je to zastarelo i u praksi neupotrebljivo. Necu dok se neke stvari ne PRO ME NE. Kapiraš?

-Ćale ti je vojno lice, nije učio osnove ekonomije sigurno, a naročito ne iz tvoje knjige.

-Sve jedno kapiraš poentu.

-A Milica, isti taj fax je završila, eno je dirktorka marketinga u coca-coli. Mlati pare.

-User a i ima dobre sise, svaki bi je gazda hteo u društvu na poslovnom putu.

-A Branka?

-User, a i ima dobre noge. I bulju.

-A Miloš?

-User, jebi ga.

-Vidiš? Izgovori, izgovori sve sami izgovori. Sve se može kad se hoće.

-Ok. Možda.

-Eto moj napaćeni druže. I oko faxa smo se složili. A složićemo se i oko para. Sirotinja smo, matori, i ti i ja. I to ne možeš da opovrgneš.

-Vidiš, prijatelju moj. Tu se naša shatanja i nase viđenje stvari bitno razlikuje. Svako drugačije definiše bogatstvo. Dok ti smatraš da je neko bogat kad ima račun sa što više nula pored jedinice, ja sasvim drugačije vidim sve to.

-Kako, keve ti?

-Za mene je bogatstvo mir i spokoj. Saznanje da nikog nisam zajeb’o da bih stekao. I prijatelji. Oni vrede više od svih para na ovome svetu.

-Nikog nisi zajebo, samo si od mene uredno tražio pare za termin u balonu godinu dana, iako, kako sam kasnije saznao, tvoj ujak drži taj isti balon, i nikada ti dinara nije tražio za te iste termine. Ne seri molim te. A sto se prijatelja tiče, okej. Sledeci put kad si u prodavnici i kad dođeš do kase, a ti lepo reci: “Izvinite, nisam pri parama trenutno, ali evo platiću vam u prijateljima. Mislim da će tri biti sasvim dovoljno”. Sve je to lepo matori ali bez keša si go kurac.

-Pa ono, imaš poentu.

-Eto vidiš, i sta prigovaraš na početak teksta?

-Okeej! Piši tamo: “Mile je bio običan student treće godine Ekonomije. Naš Lemi je bio umoran….” To “Lemi” zbog jebenog humora.

Tekst poslao čitalac Palindrom. Moš i ti, i to na fanpejdž.