Večno vraćanje jogurta
Popeo sam se u stan i odmah seo da napravim doručak. Pozamašna količina komovice, teška otprilike koliko polovina zdravog novorođenčeta još uvek mi je nehajno lutala krvotokom, mada su 4 sata sna učinila da deo ovog pića bogova ispari iz mog tela i dovede me na nivo na kojem bih, kada bih recimo seo u kola i zaustavila me murija, ležao svega 6 meseci na Klisi, što je sasvim podnošljivo. Isekao sam lebac, sipao jogurt, a onda pogledao cifre na vratu flaše. To je bila moja stara igra – ukoliko bi zbir cifara datuma isteka roka bio neparan, otvorio bih pivo, a ukoliko bi bio paran, otvorio bih dva. Ovog puta bio je neparan, ali nije to ono što me je zabrinulo, već nešto sasvim drugo i nešto što se sve češće dešava – rok trajanja je jebeno istekao.
Rešen da se nekom u lokalnoj radnji najebem ženskog roditelja, uzeo sam flašu i brzo strčao dole, usput zamalo poginuvši pred vratima radnje jer sam zgazio na odvezanu pertlu. Saginjati se radi popravljanja novonastale situacije sa pertlom bilo je previše rizično jer bi bilo kakav pritisak na želudac mogao lako da uzrokuje pegliranje polusvarenog prebranca epskih razmera. Uleteo sam unutra, odvezane petle, u FSJ šorcu iz ’99, “Ketering Maksimović” majici sa flekom od paprikaša i tasovac-za-siromašne frizurom, verujući da moj nekonvencionalni izgled neće uticati na snagu argumenata koje imam da iznesem kasirki.
– Izvini, ja samo da uzmem drugu…
– Stani u red čoveče, jel vidiš da ima red?
– Ma šta r… kakav red jebote, dala si mi pokvaren jogurt, ja uzimam drugi i idem, jebe mi se za tvoj red.
– Kakav jogurt? Daj da vidim. Pa ovo nisi kupio kod nas. Jel imaš račun?
– Evo ga.
– Šta je ovo? Pa ovo je papir na kom piše “jogrut 67 dinara pil. parz. 90 din. ukupno 177”, nema ovo veze sa mnom. Dečko, ako misliš da mi reklamiraš ovde nešto, barem izračunaj kako treba.
– Šta? Jebote ladno si poštenog čoveka koji nije kupio šorc 15 godina zajebala za 20 dinara…
– Molim te, stani na kraj reda.
– Ne dolazi u obzir. Rekla si da si onog tvog radnjopomagača Miodraga poslala po onaj papir za račune jer nemaš više u kasi i da mogu ili da budem tu dok se ne vrati ili da mi napišeš račun rukom ako neću da čekam. Kako atmosfera ovde nažalost baš i nije dnevna žurka na Ibici sa kolumbijskim manekenkama i zdelama punim kokaina, izabrao sam drugu opciju.
– E pa Miodrag se još nije vratio, otišao je da pokupi sina iz škole. Miodraga.
– I sin mu se zove Miodrag?
– I ćerka. Tako svi mogu da koriste jednu ličnu, ne mora triput da se čeka red.
– Ali to ne može, mislim kako kad… šta s fotkom… pa ne izgledaju svi isto valjda?
– Ne, ali kakve to ima veze?
– Pa jer treba fotka da im bude dru… ma daj o čemu mi pričamo jebote, ja uzimam drugi jogurt pa da se mi lepo razil…
– Stani. Daj da vidim. Šta ovo, isteklo 10 dana, pičkin dim, može da se pije.
– Ma šta bre pičk… saću da ti otvorim pa da vidiš. Vidi ovo! Vidi! Žut ko cigankine gaće! Jel treba da pijem cigankine gaće?
– A možeš misliti, ovo je đubre od jogurta svakako, ionako ćeš da ga isprolivariš, a onda kreće kruženje materije. Fekalije odlaze u kanalizaciju, kanalizacija u tekuće vode, onda krava popije tekuće vode, onda muzeš kravu, mislim svakako ne ti jer ti ne bi razlikovao kravu od Renoa 11, ali neko drugi, i onda od mleka postane jogurt i opet smo na istom.
-Jebote, o čemu ti pričaš?
– Kruženje materije, dečko, ali šta ti znaš o tome kad si osnovnu školu proveo takmičeći se s onim ćoravim iz šestog dva ko će proizvesti zeleniju šlajmaru. Ali evo ako baš hoćeš, možeš umesto jogurta da dobiješ kesicu sličica za svetsko.
– Ne ne, od tebe ne. Poslednji put kad sam kupio sličice od tebe dobio sam čitavu zadnju liniju Irana i Biševca, a prilično sam siguran da si mi Biševca sama podmetnula jer on ni ne igra na svetskom osim ako nije naprasno uzeo državljanstvo Hondurasa.
– Jel imaš ti račun?
– Alo omladino, ako ćete vi ovako stalno na isto da se vraćate ja ću da pišnem malo ovde među suhomesnato, bešika mi ne dozvoljava još dugo da čekam.
– E pa ako treba večno ćemo se vraćati na isto, jer ovaj ovde nema račun a to je molim lepo po zakonima ove zemlje, jebi sirotinju Dinkara. A sad te molim zadnji put – na kraj reda pa posle reklamiraj kolko oćeš.
Stao sam na kraj reda. Ispred mene je bio penzioner koji je pretio zapišavanjem i neki klinac koji je pevušio poprilično slobodno interpretiran Cecin hit koji je pičio s radija. Sledećih par minuta proveo sam boreći se sa mučninom indukovanom fenomenalnom količinom svežeg vazduha u radnji i slušajući klinca ispred kako mrmlja “Manda Manda Manda, svemir je Manda kad vidim teee”, a onda je došao i red na mene. Lupio sam jogurtom na pult.
– Šta sad oćeš?
– Pare. Neću više ni jogurt. Onda ću da odem drugde da kupim jogurt i da se vratim da ti zalepim onog Biševca na vrata od magacina da ga gledaš svaki dan, jebem li ti repu šećernu.
– Pare ne vraćamo, to je protivno politici naše kompanije.
– Vaše kompanije? Sad je “Mile Pribićević i majka” odjednom kompanija? Zovi mi gazdu.
– Gazda Miodrag je na piljarskoj konferenciji u Debeljači.
– Jebo te labud, pa vama se i gazda zove Miodrag. Da nije on ćale ovog Miodraga radnjopomagača?
– Jeste.
– Ovo… ne znam… aj molim te daj mi dva piva i da se teram u kurac odavde.
– Jel imaš 18 godina?
– Ja? Da li imam 18 godina?
– Da.
– Imam 28 a izgledam ko da imam 48, deca su me u školi zvala Lemi Penzija, ustajali mi kad ulazim u učionicu, mislili da sam nastavnik tehničkog. I ti mene pitaš imam li 18?
– Treba mi tvoja lična karta, sve drugo je protiv politike kompanije.
– Ne, stvarno, Biljana, nisi zanimljiva.
– Zanimljiva?! A meni je inače jako zanimljivo ovde svaki dan od ujutru do uveče da provlačim artikle ispred skenera, najkreativnijii deo dana mi je kad neće skener da pročita pa moram da kucam barkod, i onda još kad ukucam 5 umesto 8 pa moram da provaljujem gde sam zajebala, FEŠTA. A OBOŽAVAM što ti još svaki dan dolaziš da mi kažeš kako voda neće da teče iz lavaboa, a ne teče jer ne odvrćeš slavinu nego ventil od bojlera jebote EKSPLODIRAĆE NAM KUPATILO JEDANPUT ZBOG TEBE.
– Vidi, Biljana, pričaćemo kad dođeš kući, sad molim te daj mi dva piva, nemoj da se svađamo, znaš da kad se svađamo počneš da imaš onu ružnu facu, plašiš decu, prošli put je onaj klinac mislio da si Tole Karadžić, pitao te dal da stavi dvojku na OFK protiv Jagodine.
– Ne može! Ličnu kartu.
– Dobro. Ovde povlačim granicu. Raskidamo. Svakodnevne svađe su nešto što mogu da podnesem, ali ono preko čega ne mogu da pređem jeste oduzimanje mog prava da kupujem alkohol u diskontu u kom kupovina alkohola za mene ima sentimentalnu vrednost veću nego pozlaćeni kutnjak mog dede Panajotija što mu je onaj Rumun izbio pepeljarom kad su se posvađali oko cene drva – čuj KUBIK HRASTOVINE 7 HILJADA ALO RUMUN BUDIMO REALNI. Idem kući, stvari će ti biti u onom staklenom akvarijumu koji je prazan od kada si ubila hrčka Velju jer si htela da vidiš jedu li hrčci labelo s ukusom grožđa. Jadni Velja srao ljubičasto 5 dana pre nego što je konačno uginuo I TI SI ZA SVE KRIVA.
Izleteo sam iz radnje, vičući nekom matorcu na vratima u facu “Žuto ko cigankine gaće!” i mašući mu jogurtom pred očima. Onda sam ponovo zapeo za pertlu i razbio se ko pička, izazvavši salve smeha zaposlenih u obližnjoj krojačko-pozamanterijskoj radnji. Seo sam na trotoar da je konačno vežem i shvatio kako pertla, kad je vezana, izgleda kao znak za beskonačnost. Pomislio sam kako bi to mogao da bude simbol za beskonačno i besmisleno smenjivanje zavezanosti i odvezanosti pertli – zavezuješ ih samo da bi ih nedugo posle odvezao i obrnuto, i tako stalno, u krug, sve dok patike ne crknu. Ali onda sam se setio da sam ja klasična seljačina koja patike obuva sa visine, gurajući na silu nogu u patiku tako izbegavajući da ikad odveže pertle i to bi onda možda moglo da znači da su moje pertle večno zavezane, ali i to bi bilo pogrešno, jer su se upravo odvezale. Od svega toga me je malo bolela glava i prestao sam da razmišljam o tome.
Svratio sam u drugu prodavnicu, uzeo što mi je trebalo i ponovo se popeo u stan. Raskid sa kasirkom Biljanom me je pomalo zabrinuo, ali tek malo jer su veze ionako besmislene – popičkate se pa se pomirite pa se opet popičkate; napuni ti se ljubavna kesa međ nogama, isprazniš je pa se opet napuni, i tako stalno. To nikud ne vodi. Otvorio sam jogurt, zbir cifara je bio paran. Nedugo zatim dva piva su horski proprštala prilikom otvaranja, ispuštajući zvuk koji je neodoljivo podsećao na “biševac”, što me je podsetilo da ustanem i nađem sličicu. Nacrtao sam ljubičaste brkove Biševcu i sišao dole da ga zalepim tamo gde sam i obećao. A ona svaki dan kada krene u magacin po još smrznutog graška neka joj prođe kroz glavu Velja i koliko je mučno bilo gledati njegove fluorescentne brabonjke, vesnike mučke smrti koja ga je čekala. Neka se seti, svaki put.
