Veza sa najboljom drugaricom

– Pa dobro, sad kad si već došao, red je da te počastim. Oćeš domaću…
– Ma jok, ne mogu domaću od nje mi odma proradi želudac. Neki dan sam se ubio od neke šljivetine, nije mi do života. Pre bih neki vinjau ako ima.
– Ili tri u jedan kafu?
– Aaa, tri u jedan, može, može…

Da li ste se ikada zapitali šta najbolja drugarica vaše devojke zna o vama? To je krajnje pa da kažemo, intriganta tema. Sigurno ste se nekada osetili kao da ste sa njom u vezi, kada vas onako prerijski pogleda. Da li ona samo zna za koji klub navijate i koja vam je omiljena boja ili svaku veličinu na vašem telu izraženu u centimetrima, milimetrima i onom jedinicom manjom od milimetra? Da li je savetuje protiv vas i kako? Da li imate šanse kod nje? Dobro za ovo poslednje se zajebavam.
Vreme je da budemo lukavi kao indijanci koji pevaju u Knezu na izmišljenom jeziku i uzimaju pare ljudima i preokrenemo stvari u svoju korist. Kao što ste gore mogli da primetite, kod nekoga sam došao na kafu i vinjak al se ispostavilo da je samo kafa.Taj neko je niko drugi do Sara, druga polovina duše moje devojke Ane. Njih dve su one klasične „otkačene smo tinejdžerke“ priča, koje jedna drugoj završavaju rečenicu, pozajmljuju stvari, pozajmljuju momke. Dooobro, ne pozajmljuju momke, al skapirali ste fazon. E sad, sve bi bilo kul da ta ista Sara nije moja prva komšinica. Vidite ovde kako život ponekad zna da se čudno našali, jel da? Prvi simptom da nešto nije u redu, primetio sam kada smo se sreli danas u haustoru. Zastao sam, napravio naj Adam Sendler-srećan-sam-što-te-vidim osmeh i izustio „Ćao“. Ništa. Hodnik je postajao nekako tuđ i hladan dok je prolazila pored mene kao Milovi šleperi pored evropskih carina. Šta li sam to ovog puta zgrešio, kopkalo me čitava četiri minuta, do ulaska u kladionicu.
Pola litra vinjaka kasnije, banuo sam slučajno u njen stan. „Dobro je što si došao“ rekla je oporo, i kao što je gore navedeno ponudila me bezalkoholnom varijantom.

– Dobro šta sam sad prevideo? Godišnjica kad joj je umrla mačka? Majka joj se zaposlila na pumpi?
– Ne pravi se lud, Šiki molim te.
– Tako mi svih cedeova sa Dženom Džejmeson, a nema ih malo, nemam pojma o čemu govoriš.
– Nemaš pojma? Zašto me je onda Ana zvala preksinoć, u poluhisteričnom stanju, i rekla kako si joj PRED SVIMA, rekao da joj je frizura kao da je dete Vesne Pešić, Karle Del Ponte i paradajiza?
– Hahahaha, da jebote dobro si me podsetila! Hahah!
– Koji si ti kreten. E samo da ti kažem da je bila u pravu za tvoj smisao za humor.
– Nisam ja kriv što ga ona ne kapira.E ovako, humor između Ane i mene, a samim tim i tebe je početak žarišta. Više od dva miliona puta dnevno ja kažem nešto urnebesno smešno, a Anu to jedva i dotakne. Upadnemo u taj neki bešumni vaakum. Nisam siguran da li je to bolje ili gore od jedine reakcije u njenom repertoaru, koja je da pogleda u mene, stavi se na pauzu par momenata, a onda mi kao malom retardu kaže „Jel to treba da bude smešno?“
Sa druge strane, Ana ne može da ostane ravnodušna kada su njene šale u pitanju, jer se, poput Ivana Ivanovića sama na njih smeje. Bilo da smo sami ili je prostorija puna drugara, nepoznatih likova, policije, njene fore imaju samo jednu osnovnu – Šiki ima mali tuki.(Naravno to je daleko od istine). Primera radi, uzmem neki mali elektronski uređaj i prokomentarišem „Volim ovako male i tanke stvari“, na šta ona kaže, „Šteta, JA NE“! I onda kreće haos, držanje za stomak, valjanje…
– Hihihi…
– O tome ti pričam.

– Okej, preskoči gluposti molim te. Ali glavna stvar u kojoj je podržavam je da je ona uvek za kompromise. Uvek pokušava da nađe rešenje koje je dobro za oboje.
– Čekaj, jel sada pričamo o mojoj devojci Ani, ili o maloj Ani što sam je navatao kod Gliste na osamnestom onomad, što je pristajala na jako čudne te…kompromise?
– Oćeš da je zovnem da je pitaš to?
– Ok, šta sikćeš odma, sikter u ćošak tamo. Šala, šala. Nego, evo pokazaću ti te njene, „kompromise“ na tako banalnom primeru, da ćeš tu reč na „k“zauvek prestati da koristiš. Ona ima tu neku stvar sa rečima „Ajde ućuti“, ili kada podignem na viši nivo sa“E ajde da ćutiš. Malo.“ Tada postane neobično razdražljiva i agresivna. Sada, to je kul, moja ramena su dovoljno snažna da to podnesu, ali skoro je ludilo podigla na nivo Ruška Jakić: „Kada mi god kažeš da ćutim, daješ mi sto dinara.“ Ovo, shvatićeš, nije bila kulminacija neke diskusije ili pregovora, ona je sebi napravila dil, jednostrano. U suštini, ovo je ništa drugo do, hladnokrvna šema za stvaranje para. Još gore, JOŠ MNOGO GORE, je činjenica da ona nije imala u vidu da ja kažem “Ajde ćuti“, ona dobije sto dinara i ućuti. O nenene. Stavi čitavog Teslu u džep, i onda krene sa lavinom negodovanja. To je imala na umu. Mislim šta koji k..? Pa mafija daje mnoogo bolje pogodbe od te. Jebote, sutra može naprasno da odluči da joj dajem pare svaki put kada sanjam Branku Nevestić, pa gde će nas to odvesti?
– Koji si ti kreten. Ostavićemo te uskoro.
– Ko ste to vi?
– Znaš na šta mislim!