Vinjak i crvotočina

U početku mi je bilo smešno, pa onda krivo, dok na kraju nije postalo užasno iritantno i počelo opasno da me nervira.

Pogodnosti toga da te samo tanak zid deli od notornog alkoholičara. Koji ima samo dve strasti u životu: vinjak i svađanje sa samim sobom.

Klinac od dvanaest godina se smejao kao lud kada bi večernji mir narušio zvuk ulaska alkosa u stan, njegovo prebiranje po nekom smeću i onda višesatovna sesija: ”Jebaću ti krvavu majku, PU! Zadnji put si me zajebao, sve ti jebem, PU”. Ponekad je to PU bilo isuviše živopisno, da prosto čuješ sudar pljuce i ogledala. Hahaha, ludi pijani Bora. Ćale je pričao da on ponekad i menja glasove, da u svađama učestvuje nekad i do pet ljudi.

Tinejdžeru od osamnaest, pod punim udarom weltschmertza, svako Borino svađanje sa samim sobom je bilo poražavajuće. Jadni čovek. Kiza policajac, komšija, imao je običaj da ga leši od batina kada bi nešto galamio po hodniku. Jednom je, čak, izneo sekiru i počeo da bije po gelenderima. Interventna ga naplavila Čuo sam da mu je godinama ugašena struja, da je radijatore izvalio i prodao u staro gvožđe. Hladno mu je, svi su ga napustili, pa normalno da će da poludi i priča sa samim sobom. Pa s kim će drugo? Jadni, jadni čovek.

Momak od dvadesetšest je samo želeo da spava i da odmori jer radi u prvoj. Prekini više, ti odvratna pijanice! Pa čoveče, od kad znam za sebe Bora pije nejenjavajućim intenzitetom, ma da li se šprica svake nedelje stem-ćelijama jetre ili je to jednostavno ona prirodna, seljačka izdržljivost? I učestio je te predstave u poslednje vreme, prvo jednom mesečno, pa jednom nedeljno, sad veče ne prođe da me ne probudi gromko i promuklo ”MRŠ, MRŠ, MRŠ U PIZDU MATERINU, JOJ POLOMIĆU TE”. Ni moje mahnito lupanje nije uspelo da ga opomene. Jednostavno, konfilikt sa njim samim mu je bio preči od konflikta sa mnom. Tri sati je. Kljucaću sutra.

Te večeri, šou je krenuo u uobičajeno vreme. Zalupljena vrata, onda kašalj, vlažni, pušački kašalj koji je otkidao plućnu maramicu, zvuk česme, umivanje, privlačenje stolice i okretanje prema ogledalu. Zapravo, nisam bio siguran da ogledalo zaista postoji, ali nekako je logično da se sa protivnikom gledaš u oči. ”Jebaću ti kosti. Ti si gotov, čuješ li me, gotov si”. Onda nerazgovetno mumlanje u trajanju od pola sata, dovoljno da počnem da tonem u san. Umorio se, super. ”LOBANJU ĆU DA TI SILUJEM! NEĆEŠ VIŠE DA MI RADIŠ O GLAVI”. Ok, nije. Da li je moguće da je već četiri ujutru? Da li da zovem policiju? Pa satrće ga, ne verujem da će da sarađuje. Ionako se ovo ne dešava svako veče, spavaću u dnevnoj… Ali ovo zaista postaje zaista zamarajuće.

”I have never seen such a beautifull yellow umbrella!” Prolomilo se savršenim engleskim akcentom. Pojačao je televizor. Čekaj, Bora nema televizor, Bora nema ni struju. ”I have never seen such a beautifull yellow umbrella!”. Ok, prs’o sam. Priviđa mi se od nespavanja. Bora ne zna engleski. Bora je seosko dete sa dva razredna osnovne, alkos iz kraja koji za siću ljudima cepa drva. A često samo i za koju čašicu radže i rubac hleba. ”I have never seen such a beautifull yellow umbrella!”. A onda… tišina. Ma ko ga jebe, ko zna šta je čuo, gde je čuo, alkoholne psihoze su čudo.

Prolazile su nedelje, a sećanje na Borin engleski na kome bi mu pozavideo i Piter O’Tul je jenjavalo. Čak, sam pomišljao da sam sve to i sanjao. Sutra subota, ne radim, pustam film koji sam skinuo. Neko pretenciozno špansko lelemuđenje, ko me šiša kad neću da gledam Anđusa. Sutra bi moglo jedno lepo obilaženje kafana da padne, mada me jako, jako mrzi. ”Je n’ai jamais vu un tel paraplui jaune belle!”. Francuski mi je bio rđav, ali dugogodišnje gledanje Tur d Fransa mi je davalo ideju šta ovo može da znači. Izgleda da postoji nešto o Bori što ne znamo. ”Je n’ai jamais vu un tel paraplui jaune belle!” Pa ovaj ima bolju dikciju od Belmonda. Haha, sigurno je naleteo na one flajere NAUČITE JEZIK POVOLJNO. Možda nema para da plati čas, platiće tako što će da baci peglu profesorki na mini-val. ”Je n’ai jamais vu un tel paraplui jaune belle!” Padalo mi je na pamet milion fora, ali su sve bile jeftini odbrambeni mehanizam. Bio sam istinski uplašen.

”Nunca he visto un paraguas amarillo tan bonito”. Koje je sutradan bilo praćeno sa ”Ich habe noch nie so einen schönen gelben Sonnenschirm gesehen”. Uvek u tri ujutru, uvek gromko, nepogrešivo, bez imalo balkanskog akcenta. Uvek tri puta. I onda… tišina. ”Я никогда не видел такой красивой желтым зонтиком”. ”Δεν έχω δει ποτέ ένα τέτοιο όμορφο κίτρινο ομπρέλα”. Gomila reči, nekad prepoznam samo jezik, nekad i poneku reč. Ali znao sam šta to znači. Ova nedelja je bila egzotična, mandarinski, arapski, turski. Potom je novootkriveni poliglota migrirao severnije, na nešto što je podsećalo na danski, možda švedski, gledao sam dovoljno Mikelsenovih filmova da prepoznam makar regiju. Samo nekoliko dana kasnije, i jezici su mi bili potpuno neprepoznatljivi. Izuzev ”Никогаш не сум видел толку убав жолт чадор”. Tri puta, u tri, kristalno razgovetno i pravilno. I onda…tišina.

Postajao sam granično opsednut da razotkrijem misteriju. Nadao se da ću ga sresti u ulazu da ga pitam. Nije se pojavljivao. Na poslu razmišljao samo o tome, jedva čekavši da dođem kući, da vidim u koju me sledeću zemlju vodi Borin delirijum tremens. I dalje lažem sebe, racionalizujem, pripisujem mu bele miševe, iako je osoba koju pokušavam da preveslam surovi skeptik, ume da zabrine sebe jednim iskrenim ”Ok, šta se koj moj ovde dešava!?”. ”Én még soha nem láttam ilyen gyönyörű sárga esernyő”.

Znao sam da ću zakucati na ta vrata još prve večeri, još od engleskog jezika. Samo, meni treba malo više vremena. I sa ženama sam takav. Niko nije otvarao. Vrata su bila otključana. Zaista tužno kako je živeo. I kako se nije smrzo do sad. Nikoga u stanu nije bilo. Samo neki štrokavi dušek, a na njemu neotvoren predmet mog višemesečnog razmišljanja. Suv. Prilično veliki.Jedino što mi je padalo na pamet je staro srpsko sujeverje da se oni ne smeju otvarati u kući. Samo tupave bapske priče, ništa više. Ima sjajan i očuvan mehanizam za otvaranje.

Ja zaista nikada nisam video tako lep žuti kišobran.
Ja zaista nikada nisam video tako lep žuti kišobran.
Ja zaista nikada nisam video tako lep žuti kišobran.

I onda tišina…

Otvorio sam oči. Na sebi imao iscepane pantalone, iznošene cipele i nekakav odvratni NY kačket. Smrdeo sam kao vojska. ”Uznemiravaš celu zgradu, skote!” čuo sam kroz maglu. Tanak prorez između kapaka davao je oskudnu, ali ipak jasnu i opominjujuću sliku. Teška pesnica Kize milicajca se usporeno približavala, mada kada si pijan, sve je, složićete se, prilično usporeno. Bio sam zarobljen.

Niko ne može da kaže da šest meseci u Kamenici ne znači ništa. Barem su ga naučili da bije. Nekako sam dobauljao nazad do Borinog stana, napipao u džepu ključ sa priveskom ”Pozdrav iz Vrnjačke Banje” i otključao. Bio sam u pravu… Ogledala je zaista bilo. I fleka od dugogodišnjeg pljuvanja u odraz. Moraću da se naviknem na ove spržene brkove, duboke brazde na čelu i kruste po obrazima. Kišobran je ležao zatvoren na štrokavom dušeku.

Ne moram ja ni na šta da se privikavam.

”I have never seen such a beautifull yellow umbrella”

Sedeo sam za svojim radnim stolom od ebonovine. Bacio pogled na današnji Daily Mail. 11. oktobar 1908. Služavka Džudi me pita da li sme da uđe da me posluži čajem. Naravno da smeš, Džudi. Nije da radim nešto bitno.