Vodič za wannabe boeme

Rečima jednog iskusnog boema: ”Ma, sve je otišlo do đavola kad su ljudi počeli da se doteruju za kafanu!” Zaista je tako. Od ambijenta i profila ljudi koje viđamo u prosečnom spotu Bijelog dugmeta, došli smo do toga da se za kafanu ljudi sređuju kao za svadbu. Prava tragedija je što odlazak u kafanu više nije centralni deo cele večeri, nego samo zagrevanje pre odlazak u diskoteku, splav, klub, gde će ih dokusuriti prosečni Tundra bend, Šefica Podzemlja koja gazi odgovarajuću deceniju ili engleski DJ koji prži dabstep. Još iritantnije je imitiranje boemštine, desetak likova, junoša, koji pokušavaju da kopiraju nešto što je zub vremena ne samo nagrizao, nego smazao do kraja. Podržano fotografijama, dokumentovano na Fejsu. Sve je iscenirano i nespontano, prvo priče o politici, pa o ribama, pa dizanje ruku u vazduh kad krene Zvonko Bogdan i lomljenje čaša, pa sve do neizostavnog, ”Ej, evo ga pola 2, ajmo u Simfonijski!”

Nego, da ne smaram. Postoji čitava generacija pisaca i kolumnista, Momo Kapor wannabes, koji lamentiraju nad smrću stare kafanske subkulture i kritikuju novu. Ja samo želim da ukažem na novu vrstu koja je iznikla u poslednje vreme: wannabe boema, arhineprijatelje svakog kelnera koji pošteno zarađuje za svoje parče hleba dodajući ti Akva vivu na račun iako vodu nisi pio od letos. Evo kako da ih prepoznaš:

1. Intimiziranje sa konobarom i naručivanje aperitiva

Boem u pokušaju je čudna sorta. On je negde načuo da, želiš li biti autentičan, konobara moraš zvati po imenu iako prvi put ulaziš u tu kafanu. Sada je to lakše, globalizacija, poput kartica sa imenom u McDonald’s-u i kafane primoravaju svoje radnike da se identifikuju žgadiji. Takođe je načuo da, želiš li da efekat bude potpun, u kafanu donosiš svoje piće, domaću rakiju, da poslužiš kao aperitiv gostima koje npr. izvodiš za rođendan.

– Alene!
– Dobro veče gospodine, ovo je sto koji ste rezervisali preko telefona.
– Što si zvaničan tolko, Aki. Izvodim drugove, upis’o sam faks.
– Čestitam, šta ćete od pića? Imamo domaću dunju, šljivu…
– AHAHAH! Ma znam ja gazdu, on kupi šljivku Š kategorije, doda ekstrakt dunje i prodaje dunjevaču duplo skuplje. Nego, ovo ti je moja radinost, Malošište, 2006. Ovo ćemo popiti pre večere.
– (znaš mi ti mojega, šiljokuranu) To je protiv pravila naše kuće, imaću problema s gazdom.
– Ma znam ja gazdu. Suni i sebi jednu, dušu leči.– Ne pijem na poslu, gospodine.
– Smeju ti se dame, Alene.

Insistiranje na poznavanju gazde, tako svojstveno nama Srbima. Bilo da znaš šefa sale, direktora KBC-a ili gazdu prosečne bakalnice, to ti daje određeni šmek. Ti znaš ljude, otključavaš vrata. A to ”dame” obožavaju.

2. Naručivanje jela

Prošlo je vreme kad se, kad izađeš u kafanu, jela čorba, bilo šta obmotano skramom i iznutrice. Deca nemaju tu maštovitost. Trideset ćevapa, pomfrit i somun. Klasika. Akcenat je stavljen na piće, a ne na jelo. Klinci, koji izlaze po prvi put u kafanu, naoružani evrima koje su dobili za osamnaesti, naručuju obavezno neki punjeni roštilj. Čim u mesu ima šunka i kačkavalj, znači da si veći jebač. True kafandžije obično sede u ćošku, stisla kriza, moravska, urnebes i radža… Punjeno ih ne zanima. Naš boen ne odstupa mnogo od ovih pravila, izuzev određenih specifičnosti:

– Alene, spremni smo da poručimo…
– (bilo je i vreme, pre bi pročit’o Tihi Don nego taj meni) Izvolite…
– Šta kaže meni… Tebi… Ahahah, kapiraš, Milice! (daj mi pičke posle, molim te) Šta je ovo… seljačko meso, Alene?
– To se priprema unapred, morali ste naručiti telefonom pre dolaska.
– Dobro, ionako nismo seljaci ahahah. Mico! (očajan sam, daj ribe)
– (retardu) Nešto drugo sa roštilja?
– Ja volim ovu džigericu u skrami, to jedino jedem kad dođem ovde!!! (blefiram, jednom sam probao i napravio rigoleto, ali Milica voli prave mužjake koji jedu jetru papkara) Ali… da ne smaram svojim sofisticiranim ukusom. Tideset ćevapa, pomfri i somun. Plus šopska. Idemo Alene! Zablistaj!
– (kako inventivno) Odma’ dođe.

3. Druga tura

Wannabe nije vičan piću. Njega je već omamila radža koju je dobio njegov ćale, jer je nekog preko reda primio na ultrazvuk. Seksualno je isfrustriran, taj nagon ga drži opreznim da se previše ne opije. Zato prelazi na pivo. Jedno. Koje srče celo veče, da mu, mukici, ne bi bilo teško u tibi. Ali, kako da ribe misle da pije k’o smuk? Kako da ostavi utisak pesnika-ratnika, koji setu davi u vinu? Jednostavno. Iluzija. Ako smara konobara na pet minuta zbog raznih gluposti, izgledaće kao da naručuje. Halo efekat. I naravno, glumljenje pijanstva. Paja Vujisić se negde sarkastično smeje.

– Alene, još jednu turu! Meni, ne, pio sam kući s mojima!

– Alene, pikslu!

– Alene, šta je po tebi bolje, Staropramen ili Laško. Duel Čeha i Slovenaca?

– Posle roštilja je najbolje piti špricer! Jel’ tako Alene?

– Eeeeej, kafaaaano, mukooooo!!!

– Milice, ti znaš da sam ja tebe…uvek, hik…Alene, MILICA JE POPILA VERMUT! DOLAZI!

4. Muzika

Muzički dinar. Kamen spoticanja svakog kafandžije sa ograničenim budžetom za cirkanje. Zaračunao je da popije 5 BIP-ova, kad ono, plus 10 posto za falširajućeg kretena za KORG tastaturom. Bruka. Ali, moderni boem, vođen nekim izumrlim običajima, i tog kretena tretira kao Tomu Zdravkovića. Ćaskanje s muzičarom, dok on svira i pokriva mikrofon da se ne bi čulo boemovo kevtanje – još jedan način da se istakneš u društvu!

– Alene, dodaj mi deder salvetu. Neku belu.
– A šta fali ovim crvenim?
– Ne vidi se lepo kad pišem!
– Šta, gospodine?
– Pa je l’ ti radiš u livnici? Pišem pesmu koju ću naručiti na salvetu.
– Udaljeni ste dva metra od pevača, što mu ne šapnete na uvo.
– Elegantnije je ovako. Ja sam gospodin, neću da se derem i da ustajem. OVO JE MOJE VEČE. Vidi, Milice, 1000 dinara ću da ih častim ako ti sviraju Daru Bubamaru!
– Uračunat je muzički dinar u cenu, nema potrebe.
– Alene, nemoj mi protivurečit’ pred damom.

5. Epilog

Gosti se osipaju, muzika se stišava. Alenu je skraćen život, ali pijanom wannabeu je dodao 1500 dinara na račun. APP – ako prođe prođe. Prošlo je. Ekipica je otišla u diskoteku. Da li je boemčić smuvao Milicu, nikada nećemo saznati. Alen zaključava kasu, pritvara vrata kafane… koja se seća nekih boljih dana. Dana kada si mogao čuti ko će s kim u koaliciju na lokalu, šta je Ranković rekao Titu za vreme studentskih protesta, savete o životu i ženama. Mudrace koji izgovaraju rečenice tipa ”Nemoj da uzimaš ženu u kuću dok s njom ne pojedeš kilo soli” su zamenili nabildovani likovi u uskim košuljama, tinejdžerke kojima je kupus salata prekisela… I naravno, naš junak, wannabe boem, koji traži sledeću žrtvu.