Vojvođanska kujna
Vojvođani od spavanja i nebaščestogmetanja jedino voledu još i više – da jedu. I cela ekipa vazda nenabreklih televizijskih kuvara nekako mi je u celoj predstavi neuverljiva. Ivan Zeljković, e njemu bih verov’o da mi kaže “ovo valja”. Vokiju Kostiću mo’š eventualno da poveruješ da je jednom upoznao nekoga ko je jedared u prolazu vid’o kako zidari spremaju pasulj na gradilištu. I zato, zato me zanima šta o hrani samoj Vojvođani imadu da kažu.
Kašika
Istina, Lalu problemi za koje nije odgovoran maksimalno prvi komšija i ne zanimaju mnogo. Ali kao antitezu kapitalizmu i njegovim fas’ fudovima, Lalina deca se u idealnim uslovima primarno hrane – čorbastim. Drugo je kad se okrene prase pa se merači uvo ili rep, ali snagu za jednu svakodnevnicu trolovanja tašte i natezanja sa ženom Vojvođani primarno crpe iz tečnijih toplih obroka. Fenomen lonca takođe im nije stran, i još otkako su Bosanci počeli da pristižu i otvaraju energo-komerce sa Folcikama parkiranim ispred, ontološka rasprava između dve etničke jedinice ne jenjava – šta je u stvari lonac kao takav? Umesto da natrpa kazan kupusom, doda vode šta stane i upali vatru pa čeka da vidi šta će da se desi, domaćin današnjeg teksta radije sipa prvo vodu, pa ostalo natenante doseckava unutri. Zato su ipak gospodari kupusa Bosanci, a Lala, on pre može nekim ribljim čorbama da se ponosi.
Favorit:
Vanvojvođanski pandan:
Nešto
Za užinu, što sebi što deci, sosa potencira mazanje na leba. I to ne bilo čega – konkretno baš nečega. Leba i nečega se najčešće jede kad ručak još nije gotov a deca zinula. Za doručak se upotrebljava vazda, a i za noćno prezalogajče u pohodu na frižider. Kulturološki, upućeni smo na hleb jer nismo na krompir ili pirinač: hleb je naš osnovni izvor ugljenih hidrata, i negovali smo ga u bezbroj varijanti pogača i kolača. Savremenodopski, druge nam i nema do da vaspitavamo decu da se hrane lovački – ko šta ulovi u frižideru, i samo na ‘leba, šporet pali samo mati. Ako joj posle dve smene u Novom Sadu i pušenja šoferu za prevoz nazad do Bečkereka jož bude do paljenja ringle, tojest. ‘Teli smo emancipaciju? Može, samo da kuva – ko će? Politički, hleb je naš način da testiramo sve što zapad na police supermarketa donese. Biryani za mikrotalasnu? Sushi u tubi? Minut-pire? Daj ga na leba, pa da vidimo jel’ čemu.
– Mama, kad će ručak?
– Uzmi ‘leba i nečega, nije još supa.
Favorit:
Vanvojvođanski pandan:
Još nešto
Uglavnom se konzumira kao makrobiotička dopuna prethodnom jelu. Prethodno jelo je uglavnom neki dobar ručak od prekjuče koji kvantitativno prosto nije pobedio, ali baš kao i “još nešto”, slobodne je forme. Da l’ supa, da l’ sarma, da l’ pile iz rerne, ako ga je malo – Lala će pribeći još nečemu. Isto tako, ako je nesuficijentni obrok bio neki pržen krompir (ugljeni hidrati i mas’), još nešto će biti proteini i/ili vlakna. Ako je obrok bio potpun (u. hidrati+proteini+masti), još nešto će po pravilu, i uopšte najčešće, sadržati rafinisani šećer, čisto da se lansiranje kompletira. Ali i da nije reč o nedoraslom ručku, nego o kifli iz pekare na putu do škole, baba sosa će te posavetovati da uzmeš još nešto – kontrastirajući glavnom jelu u vidu teksture – jogurt. Još nešto možda nema da se kupi brendirano ili u univerzalnoj formi, nije tekstura, duh palih ratnika, a nije čak ni kvantitet: još nešto je onaj osećaj da si JEO.
Favorit:
Vanvojvođanski pandan:
Testo sa / rezanci s’
Lala, zbunjive prirode kakav jeste, i iznenaditi se dade – svakojak je rezanac mu naišao pod viljušku, i on se nije libio te ga je sa svime prob’o. Špagetle – nije mu to baš povolji, ali i to može. Zato maka, sira, orasa, to je sa testeninom sve dobro. I pomalo se stideći što nije jeo ‘leba, u sebi peva od radosti što je od ugljenih hidrata pun k’o tašta mu metaka, a u poređenju je sa jedenjem hleba ipak daleko manje žvak’o. No, patrijotizam je čudna boljka, ugljenih hidrata i kad je mnogo malo je, i da ne bi baš skrnavio sa drobljenjem mrva u makarone – dobariće krompir. Testo, krompir, luka crna i crvene paprike. To on vole više neg’ Božić kad je.
Favorit:
Vanvojvođanski pandan:
Činijski dezerti
Kako kavijar od ribljih jajca, tako ni puding od griza – Lala ‘ranu razlikuje i kategorizuje, ako uopšte, po posudi i neophodnom escajgu (i to opet, ako uopšte). Tako da l’ je sutlijaš ili sladoled, nije njemu baž bitno. On zna da je šećer, i da se uglavnom jede u gostima ili kad gosti dođu, i nabada se kašikicom, i viče se da je fino. Realno, Lala ne zna ni da l’ se koljivo beše za Božić il’ za slavu jede, a na Prvi maj se tek sav zbuni, ta što bi onda znao šta ženi tačno iz prodavnice za sorbet treba, a ne limuntus il’ prašak za pecivo.
Favorit:
Vanvojvođanski pandan:
Gde su luk i slanina?!
I u kašiki i u činiji i na palačinki i u projari torbi. Pit’o si da naučiš, a da ne slušaš – Lala nije narod, on je politički indiferentan. Lala je credo, i kao takav, spojen od Mađara i Slovaka raznih (iako ih otvoreno podjebava), nije baš im’o svoju ‘ranu odakle da izmisli a da je neko drugi već nema. To da l’ on ima dobru kobasicu, to je pitanje sela di je pazario, a ne naroda il’ države mu. Da li je prase ili jaganjac, opet je situacije stvar. A kako se žvaće, kol’ko mora da se čeka i kol’ko će mu ostati gosti kad odu – e tu, tu počinjemo da razumevamo la cuisine Lalais.
Disclaimer: To da su samo Banaćani lale, a ne svi Vojvođani, samo je mit, Lalu zanima precizno odakle je samo kad psuje Mađara il’ Crnogorca il’ Sremca; Sremci lale nisu, priznaće i sami. Lala kao personifikacija ideologije se piše velikim slovom. Da li je i koliko je bosanski lonac vanvojvođanski, autor teksta se ne usuđuje da tvrdi.
