Zadovoljstva i užasi noćne vožnje
Šta je ono? Ne, dobro je, to nije supermen sa obrvama Momčila Krajišnika, to je samo neka pogrbljena baba koja nosi neko malo dete u kesi… NOSI DETE U KESI?! Ne, nosi paprike u kesi, nije dete. Dobro je. Uh, zeleno je, treba da stanem. Ko kaže da se saobraćajna pravila ne mogu poštovati kad si stondiran, pa da. Heheh vidi ova crna što me gleda, garant misli šta će ovakav šmeker u jugu, ćao ćao mala pa nije to bilo kakav jugo, ovo se čudo revnosno budžilo dok nije došlo do 62 konja, doduše propada noga na kvačilu ko kroz subotički mileram ali sredićemo i to kad legne februarska plata… šta hoćeš bre sad, šta mi pokazuješ? Nazad? Ne nije zadnja vuča, des ti videla juga sa zadnjom vučom nabijem te? Ma šta oće… u vid šta je kola, šta trube ovako svi jebote pa zeleno je… aha ZELENO JE evo evo idem ŠTA JE OVO ŠTA NEĆE UGASIO MI SE MOTOR, a ne, nije ipak, ručna mi je povučena što je povučena koji kurac najveće uzvišenje koje sam video zadnji 6 meseci je ona bubuljica na vratu što mi je curila nedelju dana. Dobro je, evo krećem krećem.
Jebiga, baš me neće danas. Ona riba je očigledno bila zainteresovana da vidi kako mašina radi, heheh, razumeš, kako mašina radi, jebote, Milorade, bacaš fore samom sebi koji ti je kurac. Daj ajde zovi Marinu, pregoreo si već. Moraš da se iscimaš sad još malo, svakako ćeš uskoro postati propisan šizofreničar pa ćeš se lepo smuvati sa samim sobom, mada kakav si debil možda popiješ i korpu. Ajmo, M-A-R-… ne Marjan Marković dojave, to je ružna prošlost… evo, je Marina. Idemo. Zovi. Ajmo i neka muzika s radija da me bodri.
*biiiip*
Dođavola sve…
*biiiip*
dođavola sa mnom…
*biiiip*
odlaaazim…
*biiiiip*
a voolim tee…
-A jebote što nisam poslo poruku, de ću ovakav da pričam, još vozim. Ljubaaviii…
– Halo?
– Jedina na sve-etuu-u ne kriivi meee…
– Milorade!
– Ajoj! Pa ti si tu!
– Nažalost. Zašto me zoveš u pola 2 ujutru i pevaš Olivera Mandića?
– E pa ja ono, ćisto ono… da vidim šta radiš. Da se ćujemo malo.
– Milorade, zašto govoriš ć umesto č?
– Evo boga mi ne znam.
– Ej moram da idem, stvarno, imam ujutru predavanja, čujemo se…
– IJAO UPOMOĆ POLICIJO ZOVI POLICIJO NAPO ME GOVNAR ŠTO PRODAJE ANTIBIOTIKE NA PIJACI AJOJ RASEKO MI BUTINE
– AJOJ MILORADE JESI LI DOBRO HALO MILORADE
– Ej jesam jesam, što?
– KAKO BRE ŠTO PA MALOPRE SI REKO DA TE OVAJ ANTIBIOTIKE ŠTO PRODAJE DA TE ON –
– Ćamil? Kakav bih problem imao s njim, to mi je kolega iz kladionice?
– Zaposlio si se u kladionici?
– Ma jok, lupamo voćkice tamo.
– Otkad je to posao?
– Kako nije posao? Podigo sam dve crvene juče, to je skroz pristojno.
– A sa kolko si upao?
– Sa četri.
– Zašto mi uopšte to pr… Ko te je to onda napao malopre?
– Mene? Napao? Marina, opet si se najela karfiola a znaš kako te vitamin C rokne u glavu. Uozbilji se, krajnje je vreme.
– Ma št…
– Nego, kad si već tu. Znaš kad sam rekao da mislim da bi naša veza trebalo da pređe na viši nivo?
– Milorade, raskinuli smo pre dve godine.
– Oh, dve godine, zar odveć!
– Pogrešno koristiš reč “odveć”.
– Ali znači sećaš se! Ah, Marina, sećanja su tako lepa, kao kapi rose u podne, kao sarme za Božić, kao svinjska kožura kad se proprži u masti pa onako malo odstoji…
– Jeste, sećam se. Sećam se da si rekao da ćeš me upoznati sa svojima.
– I to sam i uradio.
– Da, ali mislila sam da ću ti upoznati roditelje. Nije mi bilo ni na kraj pameti da upoznavanje sa “tvojima” znači odlazak u Beočin na revijalni meč Cement – Hercegovac Gajdobra sa Mićom i Probom.
– Prodom, Prodanović se preziva pa ga Proda zovu, kapiraš. Ne Pro-ba nego Pro-da, d kao dirižabl.
– Ma bole me bre kurac kako se zove.
– Jebiga, znam. Znam da si i dalje vrlo ljuta što smo stigli tek na drugo poluvreme i propustili evrogol Bibe pekara, ali…
– MA JEBO TE BIBA PEKAR OSAMDESET PUTA SAM TI REKLA DA NISMO RASKINULI ZBOG BIBE PEKARA
– Čekaj čekaj, smiri se, smiri se. Život je prekratak za nervozu, kako kaže Arismoped ili kako već. Evo ja ću ti pomoći. Ja ću sve da te saslušam, kao momak i prijatelj.
– Ja ne mogu više ovo…
– Eto, to je početak. Slušam te…
– Ma šta hoćeš ti od mene?
– Zapravo, ništa posebno. Samo još jednu šansu, Marina. Pronađi je za mene. Pronađi mene. U skrivenom kutku svoga srca, u zgužvanom čaršafu na tvojoj postelji, u oštrom, ali prijatnom ukusu podvarka sa slaninom koji si spremala onaj dan kad je Velja Morž singlirao Kaljari i podigao šes ipo iljada.
– Pobogu…
– Ili, mislim, ako nećeš, banem ja samo na 20 minuta, može i tako. Evo ja se vozikam sad po Telepu, da vidiš juga što sam dobro nabudžio, doduše malo me ovo kvačilo jebo sam mu… u ČEKAJ jebem ti svet u pičku, murija, pa gde sad baš. Zovem te za minut.
*parkiranje kola sa strane negde u bespućima Telepa.*
– Dobro veče. Vozačku, saobraćajnu.
– Evo.
– Jeste li pili nešto?
– Jesam. Rokno sam šokatu jednu maltene na eks, evo vraća mi se sve onaj gadni ukus ušećerene bakarne šipke.
– Shvatam. Aj da duvaš.
– Aj.
*Duvanje. Neverica uniformisanog lica. Novo duvanje.*
– Šta je bre ovo, 0.0 a izgledaš uništeno ko da si objašnjavao kvantnu hromodinamiku Kasalici.
– Ja sam radan narod, druže policijo, umorim se.
– Jesi bogami radan narod, urađen si ko veprina. Daj taj telefon da vidim.
– Ali druže polic… ček, nemoj, stan…
Umesto fotke i generičke pošalice, jedan nasumičan klip koji bi svi trebalo da pogledaju
– Aha, da vidimo. Poslednji pozivi. Marina, to nisam očekivao, da vidimo šta ima dalje, Boki Količina, Voja bela boja, Boža Haludža i Farukov burazer – šema za majonez. Pa dobro bre ti se čak ni ne trudiš. I šta sad da ti pretresem juga, šta bih našao?
– Pa, eto…
– I šta ćemo sad?
– A ništa jebiga, evo crvena.
– Dve.
– Šta?
– Dve. Praznična tarifa.
– Kakav sad praznik?
– Međunarodni dan pavlake. Šta te bre bole kurac koji praznik, jesam reko dve ili nisam?
– Ali, idem kod devojke, treba cveće… pa bombonjera… pa pićence neko…
– Pa noć u stanici?
– Dobro bre šta si na kraj srca. Evo dve, ni nemam više.
– Eto, vidiš kako to lepo može. Laku noć vam želim i oprezno vozite, gospodine.
– Ajde.
Upućujem lavinu uvreda sopstvenoj sudbini i sedam u kola. Zovem Marinu, nedostupna je. Ode joj baterija znači. Daću joj koji minut dok nađe punjač. Opet zovem. I dalje nedostupna. Jebote, opet je izgubila punjač. Sedim još par minuta u kolima, zakucan u hipnotišuće pravilno kuckanje sva četiri. Ništa, idem pa ću joj zvoniti na interfon, neće se ona ljutiti. Nadam se da nije pravila podvarak, bože kako mrzim njen podvarak.
