Zakon inercije

Jutarnji raspad bio je jači nego inače jer smo bili skroz strejt. Udaljeni zvuk policijske sirene neprijatno se mešao sa zvukom dečje cike i roditeljskog neodobravanja kad god bi neko dete pomislilo da se penje na drvo, ispita zakone delovanja centrifugalnih sila uz pomoć ljuljaške ili prosto napravi bilo kakav pokret nagliji od ležanja na travi. Sve to nije preterano prijalo našim tek razbuđenim, razdraženim čulima, ali dogovor je dogovor. Ne razumem zašto deca ustaju ovako rano. Možda su im roditelji iz fazona da ih treba navikavati kao klince da ne budu gmazine nego da vode aktivan život, zgrabe dan i udišu mirise belosvetskih divota punim plućima. Pretpostavljam da bih im slomio srce ako bih im rekao da će im deca svakako završiti kao dva kretena na klupici pored, tako da tu opservaciju zadržavam za sebe.

Jedan posebno iritantan klinac je pravio krugove bajsom oko naše klupe pevajući pesmicu o Paspalju punu vulgarnosti, što je rezultat mog i Žoblinog mešanja u njegove dnevne aktivnosti – prethodne nedelje smo je spevali za njega i naučili ga da je peva, na sve Moj je život Švicarska melodiju. Klincu se pesma dopala, jer jebiga, kad si klinac kriterijumi su ti dosta niski, kapiraš da je Tone Seliškar mag književnosti, cigan Jamezdin koji zna da ispimpluje 7 majstor fudbala, a Snežana vrh pička, mada s onim rumenilom na obrazima ne bi privukla nikog ni da nudi dojave turskog kupa kao bonus svakom kome se poda. I sad je klinac mislio da smo prijatelji, što je činjenica koju smo ja i Žobla pokušali da ignorišemo zureći bezizražajno u jedini komad neba koji se izdizao iznad zgrada u kojima obojica živimo još od doba kad smo igrali picigen u plodovoj vodici. Razbio sam tišinu pitanjem od suštinskog značaja.

“Je li, jel ovo mestimično oblačno ili pretežno sunčano? Ili je to jedno isto?”

“M?”

“Ovo nebo ovako sad što je kul al vidiš da može da se usere svaki čas. Jer vidiš, jeste mestimično oblačno, jer ima oblaka na nekim mestima, ali je i pretežno sunčano jer sunce… preteže. Jel “preteže” uopšte reč?”

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Znaš, kao ona fora sa polupraznom i polupunom čašom, večito filosofsko pitanje.[/typography]

“Mogla bi da bude.”

“Pa da. Šta sam te ono pitao?”

“Nem pojma. Nego mi ćemo stvarno da odradimo ovo, a?”

Klimnuo sam glavom glumeći odlučnost. Dogovor je bio da pravimo instituciju strejt ponedeljka koja će da skuplja celu ekipu ponedeljkom ujutru na igralištu gde bismo problejali dan na vazduhu bez ikakvih sredstava za popravljanje raspoloženja. U ova 4 minuta koliko smo sedeli ovde i razonodili se gledajući nepomično i bez razumevanja u okolne ljude i objekte, to se ispostavljalo kao užasna ideja, tim pre što smo se od čitave ekipe odazvali samo nas dvojica. I trunka sumnje u plemenitost ovog projekta bi ga momentalno srušila i mi smo zato morali da se pravimo da nam je baš do jaja, kad smo već napravili takav životni presedan kakav je ustajanje u pola 10.

“E a baš lep dan jebote, Žobla, a? Mestimično sunčano i to… deca ova se igraju. I guske se vratile sa juga, vidi guska jebote, lepa životinja.”

“To je lasta.”

“Ajde? Nisam je tako zamišljao. A otkud jebote ti, povremeni čistač golubijih govana sa zgrade Vodovoda, to znaš?”

“Jebiga, to je znanje iz trećeg osnovne, dok sam još bio štreber delija, uzor, ponos tetaka. Jel se sećaš toga?”

“M-m.”

“Pa da, jebiga tako je bilo do trećeg osnovne, znao sam sve one stvari ko iz pičke, ono tela se na toploti šire a na hladnoći skupljaju i te fore, ćale mi drkno šamar jednom zbog toga, kaže uozbilji se sine nisi dete više zimi se valjda telo širi jer su tad sveti Nikola i Božić, dođider da igramo Totokalčo.”

“Jel?”

“Pa da. I onda su od petog razreda počeli da posedaju pored mene ponavljače i lepkaroše, kao da bih ja uticao dobro na njih, a u stvari nisu kapirali da će uticaj da bude obostran, tako da lepkaroši ne isplivaju nego se odlikaši uproseče i završe za deset godina na klupici ispred zgrade izigravajući strejt ponedeljak sa ortakom u majici moćnih rendžera dok nepoznati klinac kruži oko njih na biciklu recitujući pesmicu o tome šta Paspalj radi uveče kad se osami.”

“Dobra majica, a?”

“Vrh.”

Ta majica mi je posebno draga jer sam je dobio u šestom osnovne kao utešnu nagradu kad sam završio zadnji na nekoj školskoj trci. Nisam bio zapravo najsporiji nego sam se namerno razvlačio kako bih pokupio fer-plej nagradu namenjenu najlošijem. Tada sam shvatio važnu životnu zakonitost – u životu samo budi najgori i ljudi će se osećati dužni da ti pomognu. Nekoliko godina kasnije sam, doduše, shvatio da je to obična budalaština i da život tako ne funkcioniše, ali navika da budem najgori je ostala i nje se čvrsto pridržavam.

“Nemoj da si deprimiran, Žobla, a pogotovo nemoj da daješ ironične izjave na račun moje majice. Zamisli da nam se svima ispune dečji snovi? Matori pa bilo bi nas samo u našem razredu 10 osvajača Zlatne lopte, 12 manekenki, 9 šampiona sveta u klikerima, 6 astronauta, svi bismo vozili leteće bicikle, a Miško peder bi bio prvi frizer sa makazama na solarnu energiju, a to nam svakako ne treba. Mora neko i na klupici da sedi, matori. Mi doprinosimo društvu time što ostavljamo mesta za ostale ljude da se bave prestižnim poslovima”, rekao sam zevajući i uranjajući dublje u klupu.

Pravio se da me ne čuje.

“A šta misliš, jel ok da roknemo neki energetski kurac? Kafu? Pljuge? Voćno pivo? Rum kasato?”, navaljivao je Žobla dok sam ja uporno odmahivao glavom.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Ako je rum kasato kokain, onda je Kaniđa Jovan Krneta.[/typography]

“Ne može bre brate, rekli smo strejt. Totalni.”

“E kurac. Dobro, idem onda po frutelicu neku.”

Žobla je otišao i ja sam ostao sam na igralištu sa par klinaca. Sunce se probijalo između mestimičnih oblaka, smetajući mom ionako otupelom i nepouzdanom vidu. Čkiljeći okolo učinilo mi se da sam u daljini video čoveka u uniformi kako mi maše. Bolje sam fokusirao objekat čkiljenja i otkrio da je to Straja Drotina, lokalni pandur koji je išao sa Žoblinim burazerom u srednju. Prinosio je dva prsta ustima kao da pita ima li šta smotano na šta sam ja odmahnuo glavom i proderao se “Strejtujemo!”. Straja je delovao zbunjeno ali podigao je palac u znak razumevanja, a onda obrnuo krug prstom u vazduhu, u fazonu “Idem da obiđem krug pa ću se vratim da vidim jel još uvek strejtujete.” Salutirao sam mu i on je otišao.

Zavalio sam se još dublje u klupu. Klinci su i dalje pravili besmislenu buku, ali nekako pravilnije, periodičnije, monotonije, što je imalo nekakvo skroz sedativno dejstvo. Zabacio sam glavu unazad i jedan zrak sunca mi je iznenada presekao facu i ogrejao mi pamet. Osetio sam u isto vreme neki jak umor i čudan mir i na trenutak pomislio kako je sve ok i kako je klupica u ovom momentu verovatno najbolje mesto na svetu gde čovek može da provodi svoj strejt ponedeljak. Šta jebote, pa ovde ima sve.

Iznenada, tok misli mi je prekinuo nepoznat dubok glas.

“Ej!”

“Hm?”, trgao sam se i počeo da gledam okolo da vidim ko me zove, ali nije bilo nikog.

“Alo ej! Ovde!”, govorio je glas i dalje. Pogledao sam na dole i ništa mi nije bilo jasno. Ispred mene stojao je zdepasti crni ker i pokušavao da mi privuče pažnju.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Ili je možda ležao, bio sam strejt pa se ne sećam dobro.[/typography]

“Šta, šta nije jasno?”, nastavio je. “Ja sam ker Trobok i došao sam da porazgovaramo.”

“Da porazgovaramo?”

“Da.”

“Pa jel nešto važno u pitanju?”

“Ne.”

“Aha.”

“Pređimo na stvar. Imam dva pitanja za tebe. Prvo, jel se sećaš kako si onomad u osnovnoj dobio šamarčinu od Jadranke?“, počeo je Trobok s pitanjima, nekako naglo i odsečno, skoro uvežbano, kao da je ovo radio već milion puta.

“Ih kako ne, još mi osciluje bubna opna malo.”

“Pa jel se sećaš zašto?”

“Pa sećam se jebiga. Ona sedela pored mene, i ja se na kontrolnom iz fizike malo nagnem prema njoj kao da prepišem i zakačim je malo kao slučajno i kad je sevnula šamarčina, uh… al ne kajem se, probao sam ja to još par puta posle, al nije spuštala gard, znala s kim ima posla.”

“A jel znaš šta si pokušao da prepišeš?”

“A de se sećam to.”

“Ja ću ti reći. Zakon inercije. Pošto si složio facu kao da slušaš mađarsku himnu, pretpostaviću da nemaš pojma šta je zakon inercije.”

“Ne znam šta je zakon inekcije.”

“Pa jebiga, on se svodi na to da telo nastavlja kretanje uvek istim smerom i brzinom dokle god neka sila spolja ne deluje na njega.”

“A ne znam da je to baš tako matori, pa da je tako ne bi se mi tolko mučili svaki vikend kad kotrljamo komšiju Radeta do kuće. Nego bi ga brate zakotrljali i fuuuu ko loptica bi otfurao sve dok ne lupi čelom o ženine gležnjeve. Ja se možda od časova fizike sećam samo Jadrankinih sisa, ali ne vidim zašto bi ker Trobok bio veći autoritet od mene. Šta je drugo pitanje?”

“Drugo – jebote jel i tebi Kavani liči malo na Željka Šašića?”

“Pa liči al baš malo, Željko ima gospodskiju frizuru, intenzivnije su mu te lokne.”

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Što se frizure tiče, jedino priznajem da je Mijatova intezivnija.[/typography]

“Nisam zadovoljan odgovorom.”, kratko je rekao i raspuknuo se a iza njega je ostao oblak ljubičastog dima u obliku Ljubiše Samardžića. Zatim je neko počeo da me drmusa. Trgao sam se, a Žobla je sedeo pored mene i uručivao mi limenku nečega.

“Brate, šta sam sanjao…”

“Šta si sanjao?”

“Ma brate ej, dođe meni… ček, šta si kupio ovo?”

“Pivo. Bezalkoholno.”

“Kako bezalkoholno ako je pivo?”

“Pa lepo jebiga, izmislili.”

“Ajde? A jel gadno to?”

“Pa ne znam. Ali mislim da valja zavarati receptore malo mirisom piva, možda nam se mozgovi malo iskuliraju. A i čuo sam da je to bezalkoholno pivo dobro za kosti, ukrute se noge ko motike.”

“Ozbiljno?”

“Ne, to sam sad izmislio.”

“Pa šta znam, ok je ukus. Jest što kažeš, malo ko da se bolje osećam.”

“Jeste. Nego brate, razmišljam nešto, jel tebi Kavani liči malo na Željka Šašića?”

“A brate i nije baš, mislim reko sam i Troboku…”

“Troboku?”

“Ma ono… zaboravi. Nego ima Željko gospodskiju frizuru, moraš priznati.”

“Pa ima jebiga, jeste.”

Zaćutali smo i nastavili da lažemo mozgove da cirkamo pivo. Dečija cika je sada bila usmerena na jedno posebno debelo dete koje je zaposelo jedinu ljujašku mada je bilo predebelo da uopšte ugura dupe u nju. Mislim da je jedna od retkih stvari koja se može reći o životu to da je on postepeno gubljenje nevinosti, prljanje, kvarenje, propadanje i da je to traka s koje nema skretanja. Miris placebo piva mi je slao električne impulse u naizgled nasumični moždani turizam, iako je ono što se zapravo dešavalo bilo to da mi je čitav nervni sistem složno radio na tome da jasno obrazuje jednu misao koja mi je tu negde u glavi već ceo dan – ovde nema ništa jebote. Okrenuo sam se ka Žobli da mu to kažem ali on je već spavao, s bradom zabodenom u grudi. Odlučio sam da se pridružim i ponovo sam zabacio glavu u nadi da je Trobok otišao u neki drugi blok da zapišava drveće i ponižava se za dve jafe, ko svaki normalan ker.