Zanimljiva fudbalska takmičenja

Intertoto kup

Intertoto kup je mnogo starije takmičenje nego što sam mislio, osnovan je 1961. godine. Njegova osnovna poenta je bila da postoji takmičenje na koje bi se ljudi kladili preko leta, i to se ogleda u logou takmičenja. Naravno, takođe je davao šansu timovima koji nisu mogli da se nadaju regularnim Uefinim takmičenjima, da igraju neko evropsko takmičenje. Tako su recimo iz SFRJ, ovo takmičenje sa uspehom igrali Budućnost Titograd, Čelik i Sloboda Tuzla.

1995. Intertoto kup preuzima Uefa, koja je do tada samo tolerisala takmičenje. Uvode sistem po kojem ga verovatno većina nas pamti, posle nokaut faze od nekoliko kola, dolazi se do tri finalna meča, i pobednici ta tri meča dobijaju mesto u Uefa kupu. Iako je često bilo priče kako klubovi izbegavaju ovo takmičenje, kako na njega gledaju kao na glupost koja remeti pripreme i slično, to je bilo tačno za pojedine klubove, pogotovu engleske, ali je generalno bilo preterivanje. Svake godine je tu bilo respektabilnih timova koji su igrali sa motivom. Valensija, HSV, Olimpik Marsej, Atletiko Madrid, Viljareal, Štutgart itd. Vojvodina je ’98 predvođena Lerincom, Lazetićem i Cilinšekom igrala finale sa Verderom. Tesno su ispali, posle poraza od 1-0 u Bremenu, u Novom Sadu je bilo 1-1. To je bila stvarno jaka Vojvodina, bilo je tu još vedeta poput Vidaka Bratića i Dragana Žilića na golu, a ne kao ova trenutna ekipa koja je iskoristila jednovekovni osmeh boga u Torinu, demoliravši tim koji vodi prevejani idiot Zenga, da bi je gigant Viktorija Plzen postavio na svoje mesto. U svakom slučaju biće zanimljivo pratiti splašnjavanje euforije navijača Vojvodine kako sezona bude odmicala i bude bivalo sve evidentnije da se Vojvodini smeši šesto mesto iza moćnog Novog Pazara, a Ožegogolu transfer u Kajserispor.

Klerikus kup

U pitanju je liga katoličkih obrazovnih institucija u Rimu. Uglavnom su u pitanju „seminari“, neki vid fakultetskih odseka, ali ima i instituta i monaških redova. Opštepoznati Opus Dei ima svoju ekipu.

Utakmice su bile poznate po tako vatrenoj atmosferi, da su lokalne vlasti morale da regulišu buku koja je nastajala u jutarnjim časovima, kada su mečevi uglavnom igrani. Još jedna specifičnost je to da nema žutih i crvenih kartona, postoji samo plavi karton, koji šalje igrača koji je napravio određeni prekršaj 5 minuta na klupu.

Spomenuti Opus Dei je jedan od jačih igrača u ligi, ali ne uspeva da se probije do finala, zaustavljeni su u polufinalu četiri puta. Najtrofejniji tim je Redemptoris Mater, seminar koji se bavi crkvenom andragogijom, sa tri titule i još dva finala, a sledi ga Severnoamerički crkveni seminar sa dve titule i dva finala.

Viva svetsko prvenstvo

Ovo je svetsko prvenstvo fudbalskih asocijacija entiteta koji nisu države. Ima nekih provokativnih članica naravno,poput recimo natrofejnije, Padanije, odnosno nezavisne Severne Italije ako se ostvare separatističke težnje određenih ljudi koji na Italijane ispod otprilike Firence, gledaju kao na govna koja ruže naš lepi Milano. Tu je i Severni Kipar, kao i Kurdistan. Ima i dosta bleja ekipa koje ne žele da izražavaju neke separatističke težnje nego samo da igraju malo fudbala pod regionalnom ili nekom drugom zastavom, poput Ocitanije (jug Francuske), Sardinije, reprezentacije Kozaka, reprezentacije Cigana ili Uskršnjih Ostrva.

Prvo izdanje Viva kupa je bilo potrešeno problemima. Naime, za domaćina je određen Severni Kipar i plan je bio da učestvuje 16 ekipa, četiri grupe po četiri. Međutim, Kiparski Turci su onda krenuli da prave problem time što nisu hteli nekim ekipama da dozvole učešće jer nisu hteli da stvaraju političke probleme sa nekim državama. Npr, sigurno nisu hteli da puste Kurdistan da se takmiči.  Organizator, NF Bord, telo koje okuplja ove ekipe, je zatim odlučio da preseli takmičenje u Ocitaniju, međutim Turci su napravili rivalski kup, i ponudili su ekipama plaćene troškove puta i smeštaja ako izaberu njihovo takmičenje. Na kraju je NF Bord ostao sa samo šest učesnika, Ocitanijom, Monakom (država, ali nije članica Fife) reprezentacijom Laponaca, Cigana, Južnim Kamerunom i Zapadnom Papuom. Južni Kamerunci nisu uspeli da srede vize, a Papuanci i Cigani nisu uspeli da se organizuju da dođu. Organizator je bio uporan, i prvenstvo se održalo sa samo tri tima. Laponci su surovo izdominirali rivale, pobedivši Monako u odlučujućem meču sa 21:1.

Ipak, takmičenje je preživelo i dalja izdanja su bila sve bolja i šira. Sledeća tri prvenstva osvaja Padanija, jednom pobedivši Aramejce u finalu, a dva puta Iračke Kurde. Njihovu dominaciju prekidaju Irački Kurdi 2012, pobediviši Severni Kipar u finalu, a vladajući šampion je Grofovija Nica, koja je u finalu 2014. pobedila ostrvo Man. Tokom godina sve više i više timova je uzimalo učešća, Darfur, Abhazija, Nagorno Karabah, Kvebek, Tamilski tigrovi…  Ne zna se šta čeka Republika Srpska, koja bi sigurno bila jedan od najvećih favorita za osvajanje sa Ognjenom Koromanom kao predvodnikom.

Svetsko prvenstvo za beskućnike

Da biste učestvovali na ovom skupu, morate da imate 16 godina i da niste već učestvovali. Takođe, mora da ispunjavate bar neki od sledećih svetlih uslova: da ste bili beskućnik u nekom trenutku od završetka prethodnog turnira (održavaju se jednom godišnje ), da vam je glavni izvor prihoda prodavanje novina na ulici, da ste tražilac azila koji čeka na odgovor ili da ste na lečenju od droge ili alkohola i da ste u prethodnih dve godine bili beskućnik u nekom momentu. Dakle, nije baš totalno nužno da budete Gandor da biste učestvovali na ovom takmičenju, ali ekipe su svakako sastavljene od ljudi koje život nije mazio preterano.

Igra se 3+1, uz četiri izmene. Pobednik dobija 3 boda, poraženi nula, u slučaju iksa izvode se penali. Pobednik penala dobija 2 boda, gubitnik jedan. Dva poluvremena po sedam minuta. Bosna je igrala finale prošle godine u Čileu, izgubivši od domaćina sa 5:2. Inače, nije istina da je Bebe učestvovao na prvenstvu za beskućnike, mada je mogao itekako da se nađe na njemu. On je bio siroče koje je živelo u crkvenom prihvatilištu i onda se pokazao na nekom turniru uličnog fudbala koji se igrao u Foči. Potom je razmatran za selekciju beskućnika ali nije otišao.

Nezvanično svetsko prvenstvo

Kao što u boksu imate šampiona i izazivače, koji moraju da ga dobiju u borbi da bi preuzeli šampionsku titulu, tako možete da posmatrate i fudbalskog šampiona. Jedan Englez, Pol Braun je našao prvu internacionalnu utakmicu ikada, Engleska – Škotska. Prvi internacioalni meč je bio iks, ali je u drugom, 1873. Engleska pobedila i postala prvi svetski prvak. I otada je lik sračunao sve promene titule. Ako bude iks, titula ostaje braniocu. Produžetke i penale računa osim ako nije u pitanju revanš duela sa dva meča, gde se produžetak ne igra da bi odredio pobednika meča, nego pobednika celog duela.

Prvih 30 godina, svetska titula se razmenjivala između Engleza i Škota, dok 1903. nisu nastupili Irci, a zatim i Velšani. 1931. titulu uzima Austrija, prvi put ona odlazi sa Ostrva. Holandski Antili su najlegendarniji držatelji titule pošto su pobedili Meksiko pedesetih godina, u meču kvalifikacija za svetsko. Držali su titulu samo četiri dana. I Jugoslavija je bila šampion, posle pobede nad Južnom Korejom 95’ godine. U poslednje vreme veoma zapažena je vladavina Severne Koreje koja je dve godine držala titulu, dobrim delom naravno jer je izbegla neku jaču utakmicu ceo taj period. Trenutni vladar je Čile, posle pobede u finalu Kopa Amerike nad Argentinom.

Anglo – italijanski kup

Ovo nije toliko zanimljivo koliko idiotsko takmičenje. Krajem šezdesetih, dva puta se desila situacija da Liga kup u Engleskoj osvoji ekipa iz treće lige. Uefa nije dozvoljavala da se ekipe iz trećeg ranga takmiče u Kupu sajamskih gradova pa je dogovoren dvomeč između osvajača engleskog Liga kupa i pobednika italijanskog kupa, kao neki vid kompenzacije. Ideja se svidela određenim ljudima dovoljno da organizuju kompleksnije takmičenje od pukog dvomeča, pravi turnir sa grupama i nokaut sistemom.

Prvi život ovog takmičenja je trajao početkom sedamdesetih. Koliko sam shvatio ekipe su slane po dogovoru između samih ekipa i federacije. Englezi su generalno slali ekipe iz donjeg dela tabele, pa čak i drugoligaše, a Italijani sredince i one malo iznad sredine. Održana su četiri izdanja, pobednici su bili Svindon, Blekpul, Roma i Njukasl. Takmičenje je bataljeno zbog malog interesovanja i hroničnih problema sa nasiljem na mečevima. Baš me čude obe stvari, kako je moguće da se ljudi nisu interesovali za takmičenje Norič Sitija i Atalante izvučeno iz bulje, a što se tiče nasilja, organizovati takmičenje isključivo od timova iz dve zemlje, pogotovu u uslovima tadašnje kontrole huliganizma, je bukvalno značilo postaviti šljašteći poziv huliganskim copinama sa obe strane E EVO OVIH ENGLEZA/ITALIJANA AJMO SE TUĆ.

Međutim, ludilo tu ne prestaje, sredinom sedamdesetih takmičenje se oživljava, ali kao takmičenje poluprofesionalnih klubova. Deset ovih čuda je održano a dominirali su italijanski klubovi sa devet naslova, redom su engleske kolege pobeđivali Monca, Modena, Pontedera, Kozenca, a čast engleskih krš timova je odbranio izvesni Saton Junajted za koga ni ja sa veoma zavidnom bazom podataka nisam čuo. Kada se konačno pomislilo da je čudo umrlo, 92’ nastupa treća faza anglo-italijanskog kupa, ipak i poslednja. Ovaj put je takmičenje organizovano za drugoligaše. Pošto je Đenova pobedila moćni Port Vejl 96’ takmičenje je napušteno definitivno, ponovo delom i zbog sve većih problema sa huliganizmom. Ovo je bilo i doba relativno sveže posle Hejsela.