Zašto crnac nema Oskara?
Da li si i danas jeo iz kontejnera ispred Mekdonaldsa? Opipao si izraslinu na jajima? Zapadnjački dušmani oteli prapostojbinu đedova tvojih? Ha ha, what a story, ali ovoga puta pričaćemo o legitimnijem problemu – brat crnac, drugu godinu za redom, nije nominovan za Oskara. Za potrebe imerzije, ako želiš, možemo se praviti da se ovaj tekst odnosi na Cigane i Oskare popularnosti.
Verovatno si čuo za ovu frku. Još prošle godine, levičari sa Twittera počeli su da spemuju #OscarsSoWhite, jerbo Selma, film o Martinu Luteru Kingu, nije pokupila onoliko nominacija koliko je javnost očekivala. Crnci su izignorisani i u ostalim kategorijama i filmovima, ali, ajde-de, prethodna godina je bila slaba za njih, a jaka za belačke suburban dramice. Uostalom, ovakva statistička anomalija nije neobična. Osim ako se ne dogodi drugi put, za redom. Ove godine, izrazito crni filmovi, poput Straight Outta Compton, Creed, Beasts of No Nation i Chi-Raq, izvisili su za usmena priznanja Akademije, i pored njihovog jakog prijem kod kritike i publike. Ponovo je nastao haos, letele su optužbe za rasizam na sve strane. Raznorazne publikacije širom sveta pisale su o ovom problemu, a Džejda Smit se pobunila što joj muž nije nominovan za Oskara u kategoriji Sasvim Solidan Jamajčanski Akcenat, te je odlučila da zajedno sa Spajkom Lijem i šačicom ostalih bojkotuje dodelu.
E, sad, postoji li latentni rasizam u Akademiji? Verovatno ne. Postoji li latentni rasizam u američkom društvu? Ne, ali samo zato što nije latentan, već je otvoren i svepristutan, čak i ako nije izrazito eksplicitan, kao što je bio sredinom prošlog veka. I ne pričam ovde onu ljigavu priču o belačkom urođenom ugnjetivačkom mentalitetu, kakvu servira šačica frustriranih blogera sa Tumblra. Činjenica je da prethodna generacija nije ubila predrasude u sebi, niti je američka vlada učinila dovoljno da integriše crnačku populaciju nakon dvesta godina ropstva, pa nasleđe segregacione politike i kulture nastavlja da ima uticaj u svim slojevima njihovog društva. Ni to čak nije začuđujuće, štaviše, razmumljivo je – veoma je teško preći iz shvatanja „čamuga je debil“ u „crnac je burazer“ za kratak vremenski period, na nivou čitavog društva. Za tako nešto potrebno je ili bolno dugo vreme ili žestok pritisak nervozne manjine.
Statistika nominacija i pobednika je na strani Akademije – u poslednjih 25 godina, crnci su bili nominovani, odnosno, uzimali su Oskare proporcionalno njihovom postotku u populaciji. U toj priči su, u stvari, zajebani Kinezi i Meksikanci (i tako ti), ali ove prve izgleda zabole za Oskare, a drugi su još uvek mlada manjina i tek će da eksplodiraju. Uostalom, nije bitno poređenje, već strah crnaca da se trenutna situacija ne pretvori u trend. Sa druge strane, statistika koja se tiče samog sastava Akademije ne oslikava baš najbolje američko društo. Radi se o ekipici koju čini 94% belaca, prosečne starosti 62 godine. Pre par dana, predsednica Akademije (čiji su prađedi takođe brali pamuk), najavila je postepene promene u članstvu koje bi do 2133. godine trebale realno da predstave sastav američkog društva.
Kalifornija, i pogotovo Holivud, tradicionalno su progresivniji od ostatka Sjedinjenih Država, ako posmatramo period od početka Novog Holivuda pa do danas. Štaviše, izraziti je tabu imati konzervativne stavove, do te mere da gotovo postoji obrnuta Mekartijevska Crna lista, rezervisana za ekipu koja gaji čvrste desničarske stavove. Forsiranje levičarske agende odavno je poznata karakteristika Holivuda, koja se povlači samo kada treba da opravda pojedine činove agresivne američke spoljne politike. Nema ničega suštinski zlokobnog u svemu tome, ako po strani stavimo političke razmirice, već upravo predstavlja dokaz odbrane Akademije u slučaju izuzimanja crnaca sa Oskara. Ako ukombinujemo ovu činjenicu sa gore pomenutom statistikom, možemo doći do zaključka da matori belci iz Akademije jednostavno ne mogu da se povežu sa borbom modernog crnca, i da će nominovati samo one filmove koji prikazuju davno prošlu, blamantnu istoriju SAD, poput 12 Years a Slave. Štaviše, pitanje je koliko njih je uopšte i gledalo, recimo, Straight Outta Compton. Niko ne može da ih natera, uostalom. Jebem li ga, ni ja to ne bih gledao da mi Blek nije rekao „prestani da ne radiš ništa i napiši nešto o čamugama i Oskarima lol“. Jednostavno me ta tematika ne interesuje, jer sam crnca video jednom, a hip hop čuo dva puta u životu.
Elem, koliko su uopšte crnački filmovi zaslužili da se pronađu na listi nominovanih ove godine?
Počnimo od Creeda, odnosno Rokija 7. Jedino što je crno u ovom filmu su glavni glumac, njegov romantični interes i Staloneov šešir. Rasa ne igra nikakvu ulogu, radi se o čistoj sportskoj drami, veoma (previše) sličnoj originalnom Rokiju. Creed ne samo da ne odbacije oprobanu formulu, već se valja u njoj. U pitanju je film koji je toliko bezbedan, da bih ga preporučio samo ljudima koji vežu pojas dok sede na WC šolji. Tematski, Akademija se odavno zasitila ovakvih dela, i nije za čuđenje što je prošlo nezapaženo. Majkl B. Džordan je ulogu odigrao onako kako mu je scenario nalagao – taman toliko da bude uzbudljivo, ali nedovoljno da ikoga impresionira.
Pogodite ko će ove godine uzeti nagradu Akademije za životno delo. Spajk Li, isti čovek koji bojkotuje dodelu, i čiji film, Chi-Raq, nije dobio ni jednu nominaciju. Može se reći da je Li uvek bio pomalo ekstreman i previše kontraverzan za ukuse Holivuda, te da činjenica da je preskočen nije nimalo iznenađujuća. Isto tako, i pored relevantnosti Chi-Raqa, radi se o filmu koji puca na određenu publiku, i koji svojim oštrim stavovima otvoreno odbacuje ideju da mu je potrebna afirmacija Akademije. Lično, Lija ne volim, mjuzikle prezirem, ali cenim disenditizam, ako ni iz jednog drugog razloga, onda samo jer se dešava Sjedinjenim Državama.
Beasts of No Nation je posebna zverka u priči oko Oskara. Jeste, bavi se crnim ljudima, ali ne na tlu Amerike, i pomalo budi gorak ukus u ustima koji je ostavila čitava frka oko Konija, već pomalo davne 2012. Godine, ali njegov problem nije vezan za rasu. Idris Elba je u portfolio zabeležio još jednu sjajnu ulogu, i tipovalo se da bi mogao dobiti nominaciju za glumu, sporedne vrste. To se nije dogodilo. Kada film izađe, nije dovoljno da bude smo dobar da bi se razmotrio kao kandidat za Oskara, daleko od toga. Krajem svake godine počinje ritualni ples holivudskih studija, koji se razmeću svojim kampanjama i žestokim lobiranjem pokušavaju da nametnu svoje filmove Akademiji. U tome ih određene stvari ometaju – kao na primer došljaci na udvaračko polje, poput Netflixa, distributora BoNN. U interesu velikih studija je da se obeshrabri pokušaj nametanja potencijalno velike konkurencije kakva je Netflix, pa se lobiranje ume pretvoriti u otvorenu sabotažu. Politika strimovanja koju gaji Netflix ga je već koštala distribucije filma u velike bioskopske lance, koji su odlučili da ga bojkotuju, te je BoNN na velikom platnu video mali broj ljudi. Za sada je ovo izolovan slučaj, ali nema sumnje da će se izroditi u punokrvni problem kako se novi igrači budu pojavljivali na sceni I ako NF nastavi da raste.
Konačno dolazimo do tru nigga filma, onog koji je najviše pažnje izazvao, a to je Straight Outta Compton. Neki od vas su možda pročitali Milakovo ljubavno pismo ovom delu, I samim tim shvatate koliki je entuzijazam probudio kod nekih ljudi. Ako osećanja stavimo po strani, svejedno ćemo doći do zaključka da je SOC veoma dobar film. Radi se o pristojno urađenoj biografiji, koja već u prvih 15 minuta vrišti imena svojih producenata (Ajs Kjub I Dr Dre – koji uopšte nije doktor), ali svakako nam daje relativno fer uvid u nastajanje I funkcionisanje benda NWA. Kasting je izvrstan, gluma I režija pristojni, scenario koherentan, I, pre svega, film je relevantan u pičku materinu, iako se bavi događajima starim tridesetak godina.
Pogledajte u kojoj se situaciji nalazi Amerika – crnci razbijaju ulice Fergusona, svaki dan se protestuje protiv pandura koji pod sumnjivim okolnostima ubijaju crnčad, ogorčenost se može seći nožem. U srcu tih dešavanja izlazi film koji kritikuje policijsku brutalnost, prikazuje nerede izazvane ubistvom Rodnija Kinga I prati bend čiji je najveći hit Fuck Tha Police. Ne moraš uopšte da se saosećaš sa crncima, možeš čak I da misliš da nikako nisu u pravu, ali najrazumniji politički potez koji je Akademija mogla da povuče je nominacija SOC za najbolji film. Pa jebemumater, bacite im kosku. Nominacija bi bukvalno nosila poruku “Crnci, braćo, mislimo na vas, kul ste”, i predstavljala bi savršenu priliku za menjanje utiska javnog mnjenja I pružanja mejnstrim pogleda u svet crnačkih getoa. Samo ova jedna nominacija je mogla da utiša sve priče o rasizmu Akademije, toliko malo je bilo dovoljno. I nije da nije bilo mesta za Compton – nominovano je osam filmova, a lista je komotno mogla da se proširi na deset (čudno izuzimanje Carol je priča za neki drugi put). Gotovo je zapanjujuće slepilo Akademije, I jedina dobra stvar koja može da se izvuče iz ovih događaja je nada da su naučili kako da se odnose prema nečemu što se polako pretvara u kritičnu masu.
Ciničan pogled kaže da su Oskari nerelevantni, ali to jednostavno nije istina. Daleko od toga da nisu bez problema, I da su bezobrazno amerocentrični, ali se I dalje radi o najvećoj, najprestižnijoj I najglamuroznijoj nagradi koju čovek može da osvoji. Samo Nobel može da joj se približi, to je to. Uticaj koja Akademija ima nosi sa sobom moć da pokrene ili izmeni stvari, ali to koristi samo da bi umirila matorce koji čekaju na Oskara pedeset godina, umesto da učini društveno bitnu stvar.Videćemo kako će se stvari odvijati u budućnosti. Ostaje briga I da se Oskari ne pretvore u nasilnu afirmativnu akciju, ali nadamo se da do toga neće doći.
