Zašto nisam bolji od kurve i pajdomana
Jednom me je riba ostavila jer previše pijem. Kaže: „Nećeš nigde tako dospeti sem u jarak na putu Obrenovac-Čukarica i stalno smrdiš na rakiju.“ Ajde, možda sam tad bio stvarno stalno pijan pa sam iz nekog suludog razloga mislio da taj miris može da se poredi sa mirisom božićnog jutra, okupanog snegom i išaranog najrazličitijim mirisima zahuhtalih pekara. Ali sada, kada verovatno odbrojavam poslednje dane u mraku solitera na Julinom brdu, shvatam da moje mišljenje nije odstupilo ni milimetar i proklinjem dan kada sam je upoznao.
Vratimo se par dana pre ovih nemilih događaja, u jedno julsko poslepodne u prestonici. Svratio sam u kraj u kojem sam odrastao, a iz kog sam pobegao glavom bez obzira. Nije to bio ružan ni opasan kraj, nije bio čak ni na nekoj preteranoj periferiji. Ali, valjda se slični nekako privlače između sebe, pa se tu privukla gomila nekih neostvarenih roditelja, koji su od svoje dece napravili prave male takmičare. Moj hobi je bio igranje klikera, dok je moj „najbolji“ drugar prekraćivao vreme mačevanjem, folklorom, francuskim i klavirom. Jebi ga, zezanje napolju je postalo misaona imenica, a drugari su bili raštrkani po raznoraznim skupocenim vannastavnim aktivnostima, pa je selidba odatle bila nešto najlepše što se dogodilo u mom burnom, aferama izbrazdanom, desetogodišnjem životu.
Špartao sam tako, navirale su uspomene, razmišljao šta je bilo sa svim tim ljudima kad BU!
– Alo!
-Uplaši me bre rođače.
– Psssst, interi stalno kruže. Đido vamo.
– Šta je?
– Oćeš kupiš?
– Šta da kupim?
-Š’a š’a, š’a se praviš lud? Ajde bre, prva ruka, daću tu za petnest jura?
– Ne brate, nisam na dopu.
– Dobri stani, pazi š’a imam za tebe.
– Šta je to?
– Slavina.
– Slavina!?
-Prvoklasna burazeru, daću ti za cenera. Obraduj kevu.
– Ma bež… Čekaj malo, Branko jesi to ti jebote?
– A ko pita? I nije Branko, nego Kobra.
– Pa dobro Kobro, zar ti nisi bio vukovac, prvak u karateu i glavni u dramskoj sekciji?
– Ma to je sve kurac, burazeru. Jedino mi ta dramska sekcija sad pomogne kad me startuju šabani u plavom , pa se pravim da imam daunov sindrom. Kažu ljudi Kobra prop’o, nije to istina, Kobra se s amo investira u nešto drugo. Držim dva bloka, a ovako sa faksom sam držao samo dve skripte. I kurac brate, nemaš para, nema riba. Kara sad Kobra klinke, prati ih do škole, pomaže im kad rade domaći.
Nastavak našeg dijaloga prekinula je mušterija, a kako Kobra kaže mušterije su važnije od svih poznanstava iz mladosti. Nastavio sam dalje, ubrzanim korakom, pokušavajući da potisnem ono što se upravo dogodilo. Čuo sam ja te priče, znate ono kad kažu „ma prs’o je od škole“ ili što u manjim mestima uvek ima neki lik koji je non-stop pijan ispred dragstora, a „završio je dva fakulteta i poludeo“, ali sam u njih verovao kao i u prelazak crne mačke. Znači polu. Nekad je neki mnogo pametan lik izjavio da ne boli kada vidiš šta je neko postao, nego kada se setiš kakav je bio. Raspravu u mojoj glavi presekla je pojava poznate mi osobe. Maja Milenković, čudo od deteta, đak generacije i možda čak prva simpatija.
– Eeej Majo!
– Beži sad, beži!
– Majo bre koj…
– Beži bre majmune kad ti kažem!
Zatamnjena jugo florida mi je presekla put. Razmenili su par reči i vozilo je nastavilo.
– Aj sad ti smotani, šta oćeš?
– To sam ja Majo, Šiki, je l’ me se sećaš?
– Aaa, da, da, Šiki. Zar ti nisi zapalio preko grane?
– Ma jok, na Čukarici sam bio. Nego znaš, dok nisu napravili ovaj novi most, to ti je i bilo ko preko grane. Reci mi ti šta radiš, jesi ostvarila svoj san da budeš doktorka?
– E nisam, al sam dva puta bila u operacionoj sali. Jednom abortirala, jednom mi vadili nešto iz… Nebitno. Nego jel imaš ti devojku?
– Heh, znaš mene, uvek nešto tu i tamo.
– Pa vidi, ovaaj, ja sam počela da radim tu pratnju i te masaže, pa ako se nekad osetiš usamljeno…
– Ma daj šta ti je Majo, pa možemo ovako da zablejim, odemo na piće…
– Možemo. Za dvaes’ evra. Moram da palim, imam dogovor u 5. Okreni me. Kapiraš, haha, sad ti kažeš na koju stranu, haha… Aj ćao.
Nisam verovao šta mi se upravo izdešavalo. Dok mi je u glavi išao dobro poznati hit „Kraljica trotara“, uštinuo sam se, šutno sam stepenicu i popio pivo i konačno ukapirao da nije san. Od puta ka vrhu na samo dno, za desetak godina.
E da, ona riba sa početka teksta, što me ostavila zbog rakije, kasnije je mi postala dugogodišnja veza. Prestao sam da pijem zbog nje, da idem na utakmice i da se bijem. Nemile scene koje sam proživeo malopre su mi pomogle da shvatim da sam se i ja promenio. Na gore. Možda će Kobra da padne u muriju, ali sa jebenim ponosom, a ja nosim džemper na romboide i pratim samo „strani fudbal“. Ostaviću je definitivno.
