Ženi bez imena

Draga moja,

Ne znam kako da počnem ovo pismo… Ne znam, stvarno. Otkad si otišla ništa nije isto, sve se promenilo u samo jednom danu, ma šta danu, u jednoj sekundi, osećam potrebu iz dubine svoje duše da Ti kažem šta mi se dešava, ko sam sad, a opet… Ponestaju mi reči jer nisam više isti. Nisam, draga. Ja sam sada samo pola čoveka. I manje od toga. Otišla si i ostala je samo moja ljuštura, glupi biološki automat bez duše. Moja duša je otišla sa Tobom. Ti si bila moja duša, a sada sam niko… Nemoguće je napisati bol. Nemoguće je preneti bol u reči.

Kao što znaš, jesen je počela. Biljana Vraneš kaže da će biti lepa, bez padavina, nemam razloga da joj ne verujem jer je diplomirani meteorolog, pa ipak… Vređa me i boli sve to. Vidim druge kako se smeju. Kako šetaju. Kako su srećni. Kako se vole. I onda me obuzme zavist. Osetim nepojamnu, nerazumnu mržnju prema svima njima, svim tim srećnim parovima kojim baš ova jesen odgovara. Meni trebaju oblaci. Oblaci, kiša i vetar. Naslonio bih se na prozor dok napolju pljušti i gledao niz ulicu spokojan od svoje zavisti hoćeš li naići. Makar samo da prođeš mojom ulicom jer ti je bliže tuda, gde god da ideš.

Sećaš li se? Baš takva jesen je bila kad smo se upoznali! Još nisu bili sredili onaj slivnik ispred ulaza, godinama je cela zgrada zvala komunalno zbog njega, upadali su u njega točkovi, bicikli i sitnija deca, ali sama sudbina je odlučila da se tog dana tu nađemo Ti, ja i čiča Lekić sa trećeg, takozvani Pomorandža. Pamtiš li to, sećaš li se? Bio sam u stanu, iz sna su me prenuli neljudski krici, mešavina majmunskih urlika i „hteli ste promene!“; na TVu je išlo „Konji ponovo jure“, brzo sam prebacio na Spajs i sleteo dole. Otvorio sam ulazna vrata, voda je pokuljala u hodnik i iskvasila mi patofne, konsterniran time podigao sam glavu i video nešto najlepše na svetu… (Bože, suza mi kreće! Jak budi! ponavljam sebi dok ovo pišem, ali uzalud) U ogromnoj bari vrištao je i otimao se Pomorandža kome je veštačka noga upala u rešetku slivnika i zapušila ga, od drmanja glavom odlepila mu se donja vilica koja se kako je puhtao i izdisao uvlačila i izvlačila kao neka mala fioka, a Ti si stajala sa strane sa kesom na glavi, pokazivala prstom na njega i smejala se. Tog trenutka kao da me je udario grom. Čiča je vrištao, cimao se i migoljio, Ti si me primetila i zazvonila svim zvončićima iz svog grla: „Gle matorog debila, ekekekekekekekekekeke! Mornar Popeče, ekekekekekekekeke!“ a meni su kroz misli leteli svi oni vekovi bez Tebe i neprimetno mi je zadrhtala gornja usna. „Našao sam Te“, pomislih, „konačno sam Te našao“. Tog trenutka, shvataš li, tog trenutka znao sam da si to Ti. Ona koju sam čekao. Moja jedina.

Hitro preskočih baru, priđoh i ponudih Ti čaj i, pošto nisam imao čajne kolutiće, čajnu kobasicu. Hladno je, rekoh, prijaće Ti da se malo utopliš. O Bože, o anđeli, o nebeski mlađi referente za ljubav! Zarzala si da hoćeš, ždrebice moja plemenite pasmine. Sapi Ti behu mokre, gaće Ti puštahu boju kroz pantalone te se na njima ocrtaše slova „VIKTORIA SEFKET”. Uz stepenice si išla ispred mene i koketno vrckala zadnjicom – šta zadnjicom! – melju one puste kriške kao vodenički kamenovi u ritmu Pomorandžinih jecaja i kao ja malopre, tako se sada i moja zatomljena muškost prenu iz sna. Požele Te i ništavna plot, vilo moja.

Otvorih Ti svoja vrata kao svoje srce da Ti otvaram. Ušla si i nisi se izula – odmah videh da si vična slatkim bezobrazlucima. Skinula si kesu sa glave, rekla da redovno pereš kosu i pitala hoće li mi trebati, da mi je ostaviš, ali mene nije zanimala kesa već ambrozijske vlasi koje se – kao pešadija na „voljno!“ – onako crvene rasuše kud koja niz ženstvena Ti pleća. Prihvatih Ti kratki kaput, a iz njega nabujaše bele grudi k’o potoci nadošli, teške, pune grudi, u divnoj nesrazmeri sa Tvojim vitkim strukom. Primetila si da ih žudno gledam i rekla da je to od bombardovanja; iz mog srca nesta sažaljenja za Japance i njihove periodične nevolje sa radijacijom. (Azijati! Mesto da iz svake situacije izvuku ono što je najbolje i raduju se povećanom proseku obima ženskih grudi, oni se prepuštaju žalosti, gase nuklearne elektrane i svake godine lupaju u ono zvono!) Sela si na fotelju bez pitanja, zapalila crveni bond, a ja sam se povukao u kuhinju da skuvam čaj. Voda je ključala na ringli, a ja sam diskretno virio kroz vrata jer na TVu sam ostavio Spajs, a Ti si – sećaš li se, najdraža? – malo čekala, videla da me nema, uzela daljinski i okrenula na reprizu Petkazanja.

Zavukla si ruku u tesne pantalone sa kojih je isparavala jesenja kiša, Bora Otić je pravio sve manje pauze u govoru a ti si sa njim ubrzavala ritam, kod starih zanata počela si duboko da dišeš, pojava Slovaka na ekranu izmamila ti je poluglasni jecaj i da se nisam zakašljao, ko zna kuda bi Te odvele činjenice o boravku Avara u Čortanovcima. Video sam koliko je sati: da si putena, željna i pomamna. Otvorih vrata i upitah Te da ipak nisi za nešto žestoko. Ne izvlačeći ruku iz gaća rekla si: „Ako imaš domaću, može. Šljivu, nemoj neke kajsije, dunje i pičke materine. Ljutu.“ Sa strepnjom upitah: „I čašu vode?“ Pogledala si me kao što se gleda sakati prosjak u podzemnom prolazu. Tvoj prezir, kraljice moja, bio je božanstven.

Jesen, draga, jesen je bila, sećaš li se? Ne kao ova, prava pravcata jesen, kasna jesen. Kiša napolju je bila sve sitnija i obilnija, da, bivalo je sve ledenije, najavili su i sneg tog dana. Spolja se čuo samo Pomorandža koji sada nije jaukao, već samo brundao i stenjao, Tvoj se kaput sušio na radijatoru, Tvoje pantalone, majica i gaće na podu, a nas dvoje smo se kraj prazne flaše dedine pečatlije kupali u znoju. Ždrebica je postala jahač, čvrste sapi dizahu se gore-dole. Otkinula si jedan cvet sa veštačkog buketa koji je ostao dok je još gazdarica živela tu, zadenula ga u grm i uz pucketanje prstima počela da pevaš: „Drma mi se, drma mi se šubara i cveće…“ O lepoto! Čudo kako sada smrtni ne polude…!

Ćaskali smo o koječemu – pamtiš li, mila? – onako goli i pripijeni ispod abrazivnog kariranog ćebeta. Pričala si mi da si iz Dražice (koju lokalni Mađari zovu Sikilj), potomak kolonista iz Bihaća. Đed kapetan prve klase u KNOJ-u, OZN-i pa UDB-i, seljačko dete, najmlađe od petnaestoro, koje je svojom bistrinom i školskim uspehom bilo ispred svih, na studijama teologije prišao naprednom pokretu, prvoborac, Spomenica ’41. i različito ordenje,’48. se izjasnio za Rezoluciju, „Nisam rekao Stari nego Staljin!“, dobio dva maksimuma u Bačkoj, selidba i šine podmazane sveže zaklanom mangulicom, rana penzija, četkanje papuča pred spavanje, analni tip. Otac najmlađi od troje sinova, majčino mezimče i slab karakter, neprimetna ličnost, prvi u porodici zavoleo kitnikez i pohovano, đed digao ruke od njega, bezlični inženjer u vlasti svoje žene, otresite svemoćne funkcionerke lokalnog Crvenog krsta i Crvenog polumeseca. A Ti… Pamtiš li draga kao što ja pamtim? Jer ja sam zapamtio svaku Tvoju reč nakon što si se osmehnula, vragolasto gricnula vrh svog kažiprsta i počela da pričaš o sebi. Ti si gradsko dete odraslo među kombajnima i ZP-hibridima. Ti si došla ovde da studiraš antropologiju. Tebe zanimaju narodni običaji kruševskih Cincara vezani za obeležavanje Tošetove smrti. Ti želiš da odeš negde dalje, u Ameriku. Ti živiš sa dve cimerke, jedna smrdi, druga nosi tigraste helanke. Ti si društvena, ali usamljena. Ti mrziš sve što vole mladi. Ti znaš da samo pederi briju grudi i gaje pločice na stomaku. Tebe flaša rakije ne obara pod sto. Ti biješ tom istom flašom svakog ko pominje ime Ipčetovo uzalud. Ti si u suštini nežna. Ti možeš da budeš i devojka i ortak. Ti si devojčica van kreveta, a kurvetina u krevetu. Ti si… Pričala si, a ja sam mislio da čujem pesmu sfera mestimično prekidanu povremenim jecajem spolja. Pričala si, a nisi znala da sam Te to veče voleo već hiljadu godina.

Ne znam kako sam zaspao. Znam da sam se probudio, a Tebe tu nije bilo. Molim Te, mila, seti se i reci mi: jesam li Te sanjao? Jesi li nestala ili Te uopšte nije ni bilo?
Ogrnuo sam se ćebetom i ustao, svako vlakno na njemu dralo mi je leđa. Sa ulice je dopiralo neko plavo trepćuće svetlo: došli su vatrogasci i policija sa kranom, čiju su kuku ronioci pokušavali da zakače za Pomorandžin leš negde ispod vode.

Odvratna jesen, draga, ni nalik na onu našu. Gde si sad? Ja Te uporno volim. Jesi li i dalje onako zanosna? Jesi li i dalje onako lepa? Seti me se, molim Te, jer vreme ide, neću da me leči od Tebe. Moja ljubav gori kao i prvog dana, ali Tvoj lik se igra sa mojim sećanjem i izmiče mu, a stvari koje me podsećaju na Tebe polako nestaju, zato Te molim, Ti me se seti. Flaša dedine pečatlije nestala je zajedno sa Tobom, kesu sam uz vinjak mirisao u samoći dok je kalorifer mojom pijanom neopreznošću nije sagoreo, a i opština je uzela kredite i danas stavila novi asfalt i nove slivnike. Stari slivnik, na kome je do juče stajala zaglavljena Pomorandžina noga i koja je koristila kao stub za znak „zabranjeno parkiranje“, ukrali su Cigani i prodali u staro gvožđe. Nogu su uspeli da odvoje, licitirao sam je na Limundu, ali ju je kupio neko iz Zaječara.

Seti me se. Volim Te.

Tvoj X.