Ženska seksoća kroz vekove

Mišljenje je kao dupe, em ga svako ima em iz svakog  izlaze nus produkti raznih oblika i stepena mirišljavosti. Ženska lepota je oduvek bila predmet velikih rasprava, a neretko i povod za fajt u kafani ili rat interkontinentalnih razmera. O tome šta je pravi centar Zemljine gravitacije je pisano ranije a sad bih se posvetio tome koliko se subjektivni i objektivni doživljaj lepote i privlačnosti tog centra menjao kroz istoriju čovekovog postojanja.

Kao što rekoh, postoje razni sudovi o tome šta se smatra dobrom ribom i univerzalni obrazac ne postoji, tako da je ipak moguće da i ženski članovi Otadžbinskog odbora SRS-a mogu da kažu sudbonosno DA pred oltarom pa čak i to da Dule Tošić sklopi svoj jin i jang. Hotnost žene se ne da ocenjivati u apsolutu, nekad su se kite dizale na prirodno maljave ženske noge premazane ovčijim lojem koji je menjao čarape sa likrom, danas na takve prizore jedino može da izbalavi Miša Tumbas na metaftaminima, dok će se za 100-ak godina muškarac novog veka zgražavati nad slikom Marije Šarapove dok bude menjao modove na najnovijem modelu svoje digitalne ljubavnice („3 dana jebem plavušu sa 4 sise, doladila mi. Saću dubacim još 2. Sise, ne plavuše“).

Priča o ženskoj lepoti počinje u davnoj prošlosti, pre nekoliko miliona godina, neposredno nakon što je majmun morao da se izdigne na dve noge ne bi li bolje sagledao potencijalni spas u ravnim savanama Afrike. Lusi je bila Australopitekus, jedan od najranijih prelaznih oblika u procesu humanizacije.

Sa današnjeg gledišta Lusi nije naročito privlačna, čak verujem da bi se neki nesrećni gorštaci sa Stare planine kojima je kozija pička jedini link sa bićem ženskog pola, poprilično uvredili kada bi im neko ponudio Lusi umesto bradate, meketave koze, međutim u to vreme, ona je bila prava prepička i plen za koji su se borili tadašnji moćnici. Doduše, umesto čašćavanja svarovski kristalima i mini morisima, tadašnji mužjaci su svoje ženke kupovali komadima najsvežijeg mesa, zaštitom od sabljozubih tigrova i tučom sa ostalim članovima plemena. Nažalost, kao i većina fam fatal, Lusi je tragično završila. Ko je gledao Odiseju vrsta, dokumentarac iz 2003. Sigurno se seća kako je jadna Lusi skončala tako što je odvukla rečna struja tokom rutinskog prelaska reke u potrazi plemena za novim staništima. Svest tadašnjeg čoveka nije dozoljavala neku veliku patnju za izgubljenom osobom, tako da su Lusi prežalili u roku u kom se danas zaboravi afera bilo kog političara, dakle momentalno i okrenuli se novim komadima sa dlakavim sisama.

Mnogo godina kasnije, kada je dlaka zbog drugačijih uslova života opala sa većine ljudskog tela i kad je čovek postao mnogo koraka bliži današnjem, došlo je doba politeizma. Pošto tadašnji čovek nije želeo da prepušta nijednu stvar slučaju, rešio je da ima boga za svako ministarstvo, pa i za lepotu. I naravno, nimalo neobično, ministar je bila žena. U starom Rimu tu oblast je vodila nepostojeća Venera, dok joj je pandan u Grčkoj bila isto tako imaginarna Afrodita. Maltene, svako mnogobožačko društvo je imalo neku svoju verziju i pijedestal lepote, ljubavi i plodnosti, i većina je javno pokazivala svoje obline, vidno pokrivene masnim naslagama. Dok se muška erotičnost uvek predstavljala brdom mišića, očigledno je da je tadašnja predstava ženske lepote bila značajno drugačija od današnje. Afroditu i Veneru je očigledno bolelo dupe da to isto dupe zatežu na pilatesu, jebalo im se za alge gospođe Božen a naročito im je pucao ovarijum za leptir anticelulit masažer sa telešopa, ponosile su se svojim pištoljima slanine na kukovima i opuštenim tricepsima.

Kad si osoba ženskog pola, pritom si faraon Egipta i oko malog prsta vrtiš Marka Antonija i Julija Cezara, sigurno si pička i po. Još ako te u filmu glume Elizabet Tejlor, Monika Beluči ili Anđa, onda svakako nisi materijal za jednokratnu upotrebu sa Plavog mosta. Međutim, neka stručna istraživanja su ipak pokazala da je Kleopatra ipak više odgovara liku koji ima Teda Bara, glumica koja ju je igrala u prvom filmo o njoj iz 1917. Realno, kad je čovek vidi, pre bi jebo Tutankamona.

Renesansa je donela neke od najvećih umova svih vremena. Iznedrila je i Da Vinčija, čoveka koji je verovatno bio najveći multipraktik svih vremena. Ako je neko mogao da predstavi ideal tadašnje ženske lepote, onda je to svakako on. Mona Liza je najpoznatija slika na svetu ikad. Ni dan danas nije stoprocentno koga tačno ona predstavlja ali toj lepoti se ljudi vekovima dive iako joj većina današnjih muškaraca ne bi uzela orah iz ruke.

Da je doktor Filgud živeo u doba Baroka, verovatno bi ga spičila srčka kad bi video kako muškarci onanišu na ribe koje dnevno unesu kalorija koliko i prosečan kamiondžija tokom maršrute Pirot – Ingolštad. Ako su period politeizma krasile ženske obline, lajt motiv baroka je definitivno celulit i naslage sala kao kod maskote Mišelina. Čuveni slikar Rubens je predstavio svoje vlažne snove otelotvorene u 3 gole žene koje danas sigurno ne bi preživele novembarski svinjokolj. Prosto neverovatno, ali postoji paralelni univerzum u kom bi se Gorica Popović smatrala dobrom pičkom. Još samo da neko patentira vremensku mašinu.

Sa dolaskom impresionizma kao da je postalo fejk da riba ima stomačinu kao da je u osmom mesecu. Sad je kul da ima trbuh kao da je u sedmom. Takođe, izgleda su se pojavile i anticelulit kreme, ukinuta je emisija „Peline đakonije“ a tadašnja Marijana Mateus je predstavila kolekciju u koju većina žena nije mogla da uskoči a da je ne pocepa po šavovima. Čak su se i muškarci pobunili i odbijali da taslače svoje deblje polovine dok se ne podvrgnu kuri za mršavljanje.

Dvadeseti vek je doneo toliko promena u viđenju ženske lepote tako da neću previše opterećivati server i pisati o ovome do duboke starosti. Svi znaju da ukucaju u gugl Avu Gardner, Grejs Keli, Merilin Monro i ostale hot cave iz sredine prošlog veka. Međutim, da ne bude sve kako treba, pobrinula se Engleska (a čija drugo, usta ih jebem) glumica i model, Tvigi Loson, koja je svojom pojavom pritke za paradajz, popularisala anoreksiju tako da smo i do dan danas izloženi najezdama 2D manekenki koje komotno mogu da se sakriju iza stubova saobraćajnih znakova. Nažalost, ne vole da se kriju, radije pokazuju svoja rebra i činjenicu da su sise povukle na ćaleta.

Došli smo i u sadašnjost, godina dveiljadedvanesta. Ove deblje će reći da je bolje kad ljulja, dok mršave više cene kad se njihova trtična kost zabija iznad tvog tukija. Simetrične se hvale univerzalnim obrascem lepote, dok ribe sa kukastim nosevima poslovično imaju vrhunsko dupe. Muškarci ko muškarci, ne biraju mnogo, samo nek u izvodu iz matične knjige rođenih u rubrici „pol“ stoji štiklirano Ž.