Život i priključenija jednog stranačkog bota
Ja sam pion. Ali ne onaj pion koji hrabro strada u gambitu čisteći stranu svojim saborcima. Ne, ja priznajem da sam kukavica, ideali su mi strani a viteštvo je izumrlo ko imperfekat. Nisam ni onaj hitri pion koji pojuri hrabro ka drugom kraju table i u jednom od 100 slučajeva postane kraljica, nemam muda za to. Ja sam samo pešak koji zakrči sredinu table i bleji tu 60 posto partije, brani nekog skakača koji se sprema na šeh-šuh, gradim svoj vašljivi mikro svet, ambicije su mi lokalnog karaktera ali ipak prevazilaze višestruko ono što realno u životu zaslužujem. Ja sam pion. Ja sam stranački bot.
Moje detinjstvo je bilo sranje. Ali ne sranje kao što je vaše bilo sranje, ja nisam jeo paštetu u crevu 90-ih, niti embargo kolač od brašna, jabuka i prah šećera. Kod nas u kući je imalo dovoljno a za to mogu da zahvalim ocu koji je tih godina bio u lokalnom odboru SPS-a jedan od bitnijih ljudi i tako je uspevao da nam obezbedi pun frižider hrane, besplatno zimovanje na Zlatiboru i more u Paraliji. Moje detinjstvo je bilo sranje iz nekih drugih razloga razloga. U školi me niko nije voleo. Desetine puta sam kući dolazio uplakan jer sam u školski fudbalski tim jedino mogao da uđem kad kapiten kaže “E ajde da mu napucavamo specijalku u facu, ko mu jebe mater kad mu je ćale u Miloševićevoj stranci i drpa i rukama i nogama.” I napucavali su, a posle me ne bi ni pustili da igram.
Kako sam rastao, maltretiranje je prestalo, delom iz razloga što su drugi dečaci našli zabavu u muvanju devojčica, a delom i što sam želeo da postanem veći i snažniji pa sam jeo šest puta dnevno i ugojio se ko veprina. Od svega je ostalo da me u prolazu nazovu krmetom ili buretom splačina, što je, verujte mi na reč, mnogo bolje od bacanja u kanalizaciju i nabijanja glave u wc šolju. U srednjoj školi se ni sa kim nisam družio, što mi je, priznajem, prijalo. Bio sam jako loš đak i pored toga što sam dosta učio; jednostavno, kompleksi i traume iz detinjstva su bivstvovali u mom mozgu i sve što pročitam je isparavalo. Na sreću, ćale je bio u odličnim odnosima sa direktorom škole pa se pet kečeva nedelju dana pred kraj školske godine lako pretvaralo u dva, a popravni ispiti su bili formalnost. Ni prijemni za fakultet nije nešto na šta se obavezno mora izaći, naravno ako ti je ćale u međuvremenu promenio stranku i postao lojalan novom šefu. E al jebiga, ispostavilo se da neće baš svi profesori na faksu da padnu na “E aj pusti ovog mog malog, jes glup ko kurac al koliko ti danas valjaš meni, Miraleme, toliko ću sutra ja tebi”.
Batalio sam Višu poslovnu negde na drugoj godini. Teško to bre. A i ćale rekao da ima posao za mene kod ortaka u firmi za proizvodnju plastičnih masa. “Ni Tesla nije diplomirao, pa šta mu je falilo” – tako je govorio on. I bio je u pravu. Službeni auto, mobilni, dobra plata i posla taman koliko da glavom ne udarim u astal dok pospan igram minesweeper. E al jebiga, nije potrajalo. Naišla ona ekonomska kriza tamo 2007. ćaletov ortak ode u stečaj, ćaleta izbacili s posla, kažu nisu mogli više da tolerišu njegovo muljanje oko prijema robe u magacinu. Pičke jedne. Ostadosmo svi bez posla.
Od svih stranaka do tad, ćale još jedino nije bio u PUPS-u. To nam je bila poslednja šansa. Ovog puta, u stranku sam ušao i ja. Od februara do maja 2008. ćale i ja smo lepili Krkobabiće po celom gradu toliko odlučno i predano da nas je Jovan lično primio u rezidenciju. Na prijemu u čast ulaska stranke u parlament, upoznao sam tačno 37 članova familije Krkobabić, a ćale i ja smo dobili plaketu “gvozdeni otac i sin” kao znak zahvalnosti.
Fino se živelo narednih par godina i taj period u životu nikad neću zaboraviti. Ona tri meseca lepljenja plakata su pomogla da skinem 45 kilograma i ja sam prvi put u životu u ogledalu video muškarca. I nisam bio jedini. Dok sam neumorno špartao stranačkim hodnicima i vukljao tonu flajera, prišla mi je jedna devojka i rekla “Znam te, ti si onaj koji je ceo grad oblepio plakatima s našim šefom”. Te reči i osmeh neću zaboraviti dok sam živ. Te večeri sam, prijatelji moji dragi, prvi put jebo. Skinuti mrak sa 26 nije mala stvar. Doduše, ona je posle svima pričala da to ne može da se računa kao seks jer nisam mogao da potrefim, ali šta, ja sam to računao i osećao sam se kao lord.
Pred izbore 2012. dobijem unapređenje. Najmlađi član porodice Krkobabić – još uvek bezimena beba Krkobabić me inauguriše u bota nižeg reda i priduži članovima internet tima. Posao mi je bio da idem od sajta do sajta i na komentare udaram plus ili minus u zavisnosti od toga da li nas podržavaju ili ne. 10 sati dnevno sam kliktao za 1000 dinara i sendvič sa alpskom kobajom i k plus jogurt. Ali ja sam želeo mnogo više. Satima sam davao pluseve afirmativnim komentarima koje su pisali naši botovi višeg reda i znao sam da jednog dana mogu to da postanem, prosto sam osećao taj kvalitet u sebi, a izbori 2014. su se opasno približavali…
Usledili su najteži dani mog života, teži čak i od školskih. Sedam nebesa se na mene sručilo. Ćale je bio već u godinama i od lepljenja plakata se teško razboleo. Hteo sam pošto-poto da ga sklonim sa ulice i ubacim u bot tim ali je Jovan bio odlučan: “Ma šta bre mator, mlađi je od mene 70 godina, nek lepi, šta mu fali”. Osmi dan nakon toga moj ćale je umro. PUPS mi je na ime odštete dao 20 pašteta i 10 kondiva napolitanki. Popizdeo sam, uzeo one paštete i napolitanke i zalupio vrata za sobom zauvek. Sad se vi pitate zašto sam koji moj uzimao taj bedni pokušaj materijalnog zaceljivanja mojih rana, ali jebeš mu mater, pašteta je pašteta.
Odem ti ja pravo u sedište SNS-a. “Dobar dan – dobar dan, ja sam taj i taj, radio sam to i to“, ispričam im sve otvoreno. Ljudi se oduševe i kažu da im baš takav treba. Ispostavilo se da je to bio moj najveći poslovni iskorak napred u životu. Postanem ti ja, bajo moj, bot višeg ranga; onaj koji piše komentare, onaj koji utiče na javno mnjenje, onaj koji spinuje, onaj koji iskrivljuje sliku stvarnosti, onaj koji igra role. Jednog dana sam “Zabrinut84”, drugog dana “Dušan Sombor” a trećeg “Singularitet”. Na izborima, kao što znate pokidamo i šef nam da platu od čak 1500 dinara dnevno i dva obroka. I kurac alpska, nego pečenica burazeru.
Prošlo je tačno godinu dana naše vladavine Srbijom. Za tih godinu dana sam stekao dosta novih prijatelja botova. Čak sam opet i jebo. Ovog puta bolje, bar u mojim očima. Inače, vi i ne znate da me svi znate. O da. Ja sam onaj koji je napisao “Svaka čast Vučiću”. Ipak, ako me pitate da li ću sutra biti tu ako izgubimo, naravno da ću vam reći da neću. Ja nisam rođen da budem na poraženoj strani. Naći ću drugu stranku, jer ja sam pion. Ja sam stranački bot.
