Život piše drame

Doktor Leković je nervozno pregledao viskije koje je dobio taj dan radeći u ambulanti. Falila su minimum još dva, da može slobodno da ovaj dan nazove uspešnim. Skladan tok misli o mladoj medicinskoj sestri, Anici, prekinulo je bojažljivo kucanje na vrata:

– Dobar dan, jel slobod…
– Ajde, čoveče, ajde, šta si zapeo na vratima? Jel te prozvala sestra?
– Jest..
– Pa šta si smušen onda kao Dodik pred simfonijskim orekstrom, ajde.
Krajičkom oka, doktor tada ugleda šarenu slavsku kesu, misteriozne sadržine, te se malo odobrovolji.
– Izvolte sedite, da vidimo u čemu je problem.
– Ovo je za vas, skroman poklon.
– Ma molim vas, niste trebali, pa ne radimo mi ovde za piće nego za platu…
– Uzimite, uzmite, valja se…
– Ajde ako baš insistirate! Vi ste?
– Dragan Babović.

Veštim potezom ruke, doktor Leković preuze poklon i istovremeno ugleda poklopac. “Balantajn, dođavola”. Udahnuo je duboko, setio se stare narodne „Pomozi pacijentu, koji god viski da ti donosi,“ i nastavio:

– Dobro, i?
– Pa ovako da vam kažem doktore, mene je neki dan opalio infarkt.
– Ohohoh, pa ko to kaže molim vas? Šta ste vi završili?
– Višu elektr…
– A jel se tamo možda uči kardiologija?
– Ne, al…
– Dakle ne znate koliko kostiju ima šaka?
– Ne.
– Šta je to plućna embolija?
– Ne, al…
– Pa koja je to onda instanca koja je tako preciznu dijagnozu uspostavila?
– Pa nijedna, zvao sam Hitnu pomoć, i oni su mi rekli da uzmem supu iz kesice jer nemaju slobodnih vozila, i da se masiram po grudima. Onda su došli posle četiri sata i rekli da sam „možda imao infarkt“ a „možda sam samo prepušio Drinom“. A ja ne pušim.
– A vidim gospodine, lepo se živi, sako, kravata, moderna košulja, vidim ključevi od nove Dačije, od čega moli vas Vi možete da doživite infarkt? E čuj ti njega, „imao ja infarkt“….
– Pravo da vam kažem, već neko vreme mi se nabacuje komšijina žena, a i on je počeo da me optužuje da sam mu ukrao neke pare. Svaki dan kada prolazim pored njegove kuće, on čisti pištolj, i preti prstom ka meni.
– Pobogu, čoveče, pa nisam vam ja MUP ili psihijatar, šta ste kod mene došli?
– Pa ovaj infarkt…

– Ma kakav infarkt, evo ti recept, sledećih sedam dana pij ferveks, posle toga samo čaj, odmaraj i vidimo se za deset godina…

Nesrećni gospodin Dragan, preuze papirić, i nespretno ga stavi u džep. Na izlazu iz ambulante ču doktora kako nezaovoljno gunđa:

– Ej, doneo Balantajn i još zanoveta. Pa dobro nije šlog izmislio!

Nekoliko sati kasnije, vidno uzbuđen i mrtvački bled čovek upao je u kancelariju inspektora Tragovića. Nevoljno odloživši Eureku, inspektor ga je upitao:

– Štaebilosadkoj’moj? Gde gori?
– Želim da prijavim ubistvo! Ubio sam gada!
– Polako, polako, smirite se, sedite! Ne može to tek tako – pravo sa vrata, pa: “da prijavim ubistvo!” Ovo je ozbiljna služba. Koga ste ubili i kaok se zovete?
– Radovan Petrović, zvani Raca mešalica.Komšiju.
– A kako ja vama da verujem, čoveče? Imate li vi uopšte dokaze za tako gadnu optužbu na sopstveni račun?
– Pa…

Čovek se već malo primirio, valjda iznenađen reakcijom inspektora.

… imam, mogu da vam kažem gde je telo – bacio sam ga u bunar!
– Ali, kako da znam da ste ga baš VI bacili, razumete? Mnogi ljudi željni senzacije preuzimaju odgovornost za tuđa dela. Imate li nešto bolje od toga?
– Imam! Oružje kojim sam ga ubio, sa sve mojim otiscima!
Izvadio je nož sa sasušenim tragovima krvi po celoj oštrici.
– Pobogu, čoveče, naravno da je sa vašim otiscima, kada ste mi ga sada dodali! A motiv? Šta ćemo sa tim?
– Ukrao mi je 5000 evra, moju životnu ušteđevinu. A mislim i da mi je spavao sa ženom, jer sam pare krio ispod dušeka bračnog kreveta.
– Sve to je u ovoj zemlji sasvim uobičajeno.

Inspektor Tragović zavrte glavom.

– Ne, ne, neće vam ovo proći na sudu, jako je tanko. Morate malo više da se potrudite ako želite da robijate! ‘Ajde sad lepo idite kući i smislite neku uverljiviju priču. ‘Ajde, ‘ajde! Doviđenja.

Uz dubok uzdah, inspektor Tragović vratio se osmosmerki koju je morao da odloži na kratko zbog pojave uljeza, ali nikako nije uspevao da je reši. A baš mu je išlo.

Sutradan, listajući dnevne novine, inspektor Tragović je u crnoj hronici naišao na sledeću vest:

[quote style=”boxed”]

R.P. (49) iz Mirijeva, juče u sred dana ubio je komšiju D.B. (46) nanevši mu na desetine uboda nožem u predelu grudnog koša. Telo nesrećnog komšije bacio je u bunar, a zatim otišao u policiju da se preda. Tamo su ga, kako nam je rekao, odbili i vratili kući. R.P. apeluje na policiju da još jednom razmotri njegov zahtev.

[/quote]

“Ovakve gluposti se dešavaju samo kod nas. Neka budala ga je vratila kući i sad će svi mediji da raspale po nama. Eh, što ne radim negde u Americi. Tamo je policajac cenjeno zanimanje” – pomisli inspektor Tragović dok je bacao novine na sto i počinjao novu partiju pasijansa na svom računaru.