Život sa roditeljima – kako i šta ne?

Dok je po drugim ćoškovima sveta život sa roditeljima u zrelom dobu predstavlja poniženje ravno kiksu na drugom pitanju “Milionera”, kod nas su manje više uobičajna stvar odrasla deca koja žive sa roditeljima koji žive sa svojim roditeljima. Zajednički život sa tri generacije od kojih svaka poseduje različita shvatanja i stavove, većito nadahnuta da se okuša u raspravi sa ukućanima neistomišljenicima, zna da ostavi ozbiljne posledice na duševno zdravlje i prouzrokuje simptome koji će svoj danak uzeti tek kasnije u životu najebale individue. Vratimo se sada u realnost, označimo markerom svoju tačku na levoj strani x ose i suočimo se sa činjenicom da živeti sa matorcima nije stvar izbora. Iako ova opcija ima svojih prednosti o kojima će biti govora nešto kasnije, svi bismo bar u podsvesti pre pili kafu sa Monikom i Čendlerom nego sa kevom čijih će se devet godina do penzije pretvoriti u četrnaest zahvaljujući novom zakonu. Ukoliko imaš opciju da radiš nešto, pravi posao za prave pare, tvoja primanja će dosezati oko trideset hiljada dinara i to u povoljnom slučaju. Poštuješ sebe i smatraš da bi trebao zarađivati više, ali tokom osmogodišnjih studija nisi naučio ništa, u srednjoj školi si nisi ni trudio, zapravo tvoje radne navike i sposobnosti ne prevazilaze navike i sposobnosti pojedinca sa nižim stepenom obrazovanja, a članovi tvoje uže porodice nisu pokušavali sticati kvalitetne kontakte preko kojih bi mogli negde da te uvale još od letovanja u Bečićima 93. godine. Na kraju grada imaš sobu, a noću kada senke odu, ti ostaješ sam, što bi rekao pokojni bard Rođa, i to je to. Osim kada nemaš ni to. Osim kada tu istu sobu deliš sa bratom Mirkom, nezaposlenim dvadesetsedmogodišnjim građevinskim inženjerom koji krlja dve pakle Vižna dnevno i već tri godine pluta u katatoničnom stanju jer mu se ljubav iz studentskih dana vratila u Češljevu baru i udala za poslovođu mesare u Gracu. Jedan domaći umetnik čijeg se imena ne sećam, dakle nije Đus, za njega znam, u svojoj pesmi je uporedio svoj porodični dom sa mentalnim zatvorom, najverovatnije zbog mentalnog stanja ljudi koji obitavaju u tom istom domu, a sve više mladih ljudi koristi sličnu komparaciju. Neko poput Borisa Malagurskog iskoristio bi povodom ovoga priliku da kaže kako propada i to naše od davnina ukorenjeno klanovsko, porodično jedinstvo i odanost, i jebiga, najverovatnije bi bio u pravu. Mi ovde nećemo govoriti o tome, pre ćemo se fokusirati na tehnike preživljavanja u ovakvim zamršenim društvenim uslovima, sa namerom da se koliko je moguće postane i ostane čovek, jer bez toga bi bila obesmišljena bezmalo trodecenijska, iscrpljujuća misija naših roditelja, a za eventualni neuspeh bi morali preuzeti zajedničku odgovornost.

Previše dugačko, ne da me mrzi nego jednostavno nemam nameru niti vremena da čitam: Novca za osamostaljivanje jednostavno nema. Čak i da posle školovanja pronađeš neki prosečan posao, a po podneva provodiš kao jedanaesta ruka u lokalnom skank prstenu, opet nećeš imati dovoljno para za samostalan život bez pomoći još nekih osoba koje privređuju. Te osobe su u više od osamdeset posto slučajeva tvoji roditelji. Nerviraju te. Ideš im na kurac, i rado bi ti videli leđa. žele da ponovo pronađu mir koji si im oduzeo kada si promolio svoju malu bebeću glavuđžu iz keve. žele da te posmatraju kako napuštaš gnezdo, ali jebi ga, neke ptice nikad ne polete. Treba izdržati dok se uslovi ne promene, odnosno dok ne uspemo da promenimo uslove.

Ćale i keva su carevi, i treba im ukazati poštovanje

Ili su bili, jer najverovatnije više nisu. Keva je čitala Zolu, Bulgakova i Kamija, sada čita 24 sata i mršti se. Ćale je bio čovek nepresušne energije, uvek spreman na akciju i kombinaciju ne bi li stekao lično zadovoljstvo ili materijalnu dobit, sada osvaja svet sa Nemačkom na civilizaciji i juri prelaze Jupiter lige. Pekić je govorio o duševnoj smrti, kada se povlačimo u izolaciju i tonemo u sve jednostavnije forme razmišljanja i rečitosti. To je nešto što nažalost ide sa godinama, to je ono što se dešava ćalcima i kevama. Imaš drugare kojima se to desilo već u ranim dvadesetim, a znaš i ljude koji zapravo nikada nisu ni bili živi, već su bivstvovali potpuno nezainteresovani i jednostavno naviknuti na zatečeno stanje stvari, bez potreba da ga analiziraju, menjaju niti kritikuju. Generacija današnjih roditelja odrastala je i vaspitavana je za život u jednom ne baš savršenom, ali opet funkcionalnom društvu u kome su neočekivane i sulude prepreke uzimane u obzir, ali klasifikovane kao prava retkost. Umesto uigranog, dobro shvaćenog i naučenog šablona po kojem su trebali igrati, zadesio ih je niz neočekivanih i bizarnih događaja koji su prouzrokovalи najokrutniji mogući šitstorm koji je u skorijem istorijskom periodu mogao da se dogodi jednoj evropskoj naciji, a čije posledice sa teškom mukom trpimo i danas. Osnovni strah tih istih roditelja je da im se dete pretvori u nezadovoljnu, suvu ljušturu kakvom oni danas vide sebe, i treba ih ubediti da se to neće desiti, čak i ukoliko najverovatnije hoće. Zašto? Jer ćale i keva su bili jebeni borci. Tvoje lične jedinice u Vorkraftu, koje su čistile kampove trolova dok si se ti štekao u bazi čekajući vreme u kom ćeš ojačati dovoljno da sam izađeš i suočiš se sa orkovima. Onaj ko žrtvuje svoje jedinice budzašto, uvek gubi partiju, i to ne samo od korejskog profi igrača, već i od buđavog pajdomana u igraonici na Ceraku.

Pogodnosti

Prvo i osnovno – budžet. Pakla pljuga dnevno, deo sitnih računa u vidu telefona i interneta i jedan izlazak među ljude nedeljno ne ostavljaju previše prostora za upravljanje domaćinstvom, te je parazitirajući metod gde to neko radi umesto vas, za vas, u ovakvoj situaciji sasvim povoljan. Da ne spominjemo kuvanje, čišćenje peglanje i ostale usluge KEVA servisa. Odbijanje da se preuzme odgovornost za deo kućnih poslova može se zamaskirati sitnim kompromisima u vidu iznošenja smeća i nedeljnog usisavanja, što ne oduzima previše energije, a ostavlja dovoljan utisak na ćaleta i kevu kako vam se ne bi najebali sebe. Zamisli da sve moraš sam? Zamisli da živiš privatno, b’ate. U privatnom nema ni mame ni tate.

Pritisak

Mora postojati, i dobro je što postoji. Da ti ćale i keva nisu kenjali, teško da bi se naterao da naučiš da vežeš pertle i popraviš keca iz fizike u šestom razredu. Sa druge strane, češto bude preoštar i bezrazložan. Tužna istina koju će ti retko ko priznati je ta da bi matorci više voleli da povremeno koristiš lake droge i druge vrste stimulansa, ali i da sa druge strane praviš nešto od sebe, nego da ne piješ, ne pušiš, ali opet se razvlačiš kao mrcina, po NJIHOVOJ gajbi. Dobar deo sukoba se odvija po istom scenariju. Neko ko ima 25 godina i upravo je završio fakultet ne želi da radi za 25 soma za privrednika iz Bavaništa, jer mu to vređa sujetu, dok ćale i keva smatraju da jebeno moraš da radiš za 25 soma za privrednika iz Bavaništa, jer pored toga nije ti ponuđeno ništa drugo da radiš. Matorima se jednostavno više ne radi za tebe, a da mogu naterali bi tebe da malo radiš za njih.

Ćale, pa nisam ja proveo deset godina baveći se humanističkim disciplinama, i pritom shvatio sve o funkcionisanju ove farse koju preživljavamo i pravoj dijaboličkoj prirodi institucija, da bi kao bednik pred iste pao na kolena.

– Izađi napolje i nemoj se vraćati dok mi se ne završi maraton filmova Nika Noltija na Artu. U stvari, ne moraš dolaziti ni sutra.

Oslobađanje prostora

Beži, gde god, samo se skloni. Što manje vremena po prosečnoj neprazničnoj nedelji provodiš sa roditeljima, veća je šansa da neće doći do konflikta i da ćeš sa njima voditi neke konstruktivne razgovore. Niko ne voli da se vrati gajbi posle osam sati u preduzeću i još dva u prevozu, i zatekne posledicu rada svojih reproduktivnih organa kako sedi na kauču u gaćama i čita požuteli Mikijev zabavnik. Ako nemaš šta da radiš i gde da odeš, ti onda izmisli. Ako nisi završio sa školom idi po čitaonicama. Ide lepo vreme, treniraj. Nema veze što nisi sportski tip, i ne vidiš razlog zašto bi trenirao, jer ti je jasno da na Olimpijadu nikada nećeš otići, nema veze, držaće te okupiranim, a matorci će misliti da nešto korisno radiš, kada obore prvu pretpostavku, da te nema jer ideš da se drogiraš. Poljubi čovekovu čizmu i radi preko omladinske, šta da ti kažem. Iscimaj svog Džoija, Čendlera i Fibi da završite neku garniseru na Medaku. U stvari nemoj, neuspeli pokušaj zajedničkog života je drugi razlog za propadanje višegodišnjih prijateljstava, odmah iza nevraćanja pozajmljenog iznosa od pedeset ili više eura. Izađi i bori se, probaj da izguraš neku svoju stvar, svakako je bolje nego da smrdiš gajbi kao mali parazitski čmar.