Žmurke sa Imogen Heap
Ima nečega odbojnog u gledanju žene koja vešto rukuje kompleksnim aparatima, a da to nisu mikser i ekspres lonac. Kada vidimo kako mlada britanska indie kantautorka Imogen Heap stojeći operiše klavijaturama i miksetama gotovo da smo ubeđeni da možemo da vidimo kako joj se nešto klamće među nogama, a nije mikrofon. No, na stranu to čega se mi sve plašimo i šta nas sve podseća na korpulentne nemačke lezbejke na esidu u svitanje na tehno festivalu, Imogen se istovremeno posrala na indie i postala neočekivano poznata u svetu tako što je svojom muzikom preformulisala pokret u indie-pop.
Mi u redakciji nismo skloni priznavanju “pokreta”, niti smatramo da je indie ikada postojao, pa samim tim nije mogao ni umreti kako se danas smatra. Ali ako se Imogen pojavljivala po festivalima i radio emisijama, oni su bili okarakterisani upravo kao indi. U jednome ćemo se složiti – nema u njenim nastupima ni glamura, ni scenske promišljenosti, ni asocijativne koreografije. Tako da, Imogen jeste neko ko dođe, uključi aparaturu i svira svoju muziku i boli je penis. Da neko pokuša da nam za nastup ovakve vrste naplati kartu, a da pritom nije reč o tzv. ozbiljnoj, ili umetničkoj muzici, rekli bismo mu “pokaži nam gde su najbliži ćevapi i dobri smo”. Ali kako smo već pomenuli, Imogen kroz svoju muziku definitivno projektuje snažan uticaj pop muzike kakvu je pravio, primera radi, coldplay. Modalna logika u tonalnom okruženju zasigurno je nešto što su na velika vrata u svet diskografije uveli U2 i Coldplay, i muzički obrazovana kompozitorka proslavlja ovakav trend velikim hitom “Hide and Seek”.
Uz ne sasvim izostavljeno promišljanje muzičke forme, pesma delom postaje čak interesantna za pratiti, a ne samo leglo zaraze harmonskim “high”-em za urbane ribe koje nose šešire i sekundarno školovane muzičare željne bahovskih harmonija u pop-kontekstu. U godinama kada se a capella način aranžiranja i javnog izvođenja vraćao u žižu pažnje, u onolikoj meri koliko je to bilo moguće, svi smo bili zahvalni gospođici Heap na globalnoj popularizaciji izraza. Ali, “Hide and Seek” je ujedno i jedina stvar na kojoj imamo da joj zahvalimo…
Već sa 19 godina je nastupila između koncerata benda The Who i Erica Claptona. Prethodno je bila na britanskom muzičkom internatu na kom je radila u muzičkim softverima na Atari kompjuterima, u vreme kada su tek nastupili na tržište. Mama i tata muzičari, lovarni i spremni da podrže. Ali sa svim tim nije uradila mnogo…
Ostala je devojčica kojoj nije dovoljno da samo nosi majicu bez printa i ne bude mejnstrim, nego mora uporno da nas uverava kako ja OFstrim. Muzika joj je neubedljiva i svodi se na borbu sa inspiracijom i potragu za the pesmom u konstantno istom modusu izraza. Živi nastupi su joj mlaki koliko i muzika, da svira ne zna baš dobro, a i sa intonacijom pri pevanju se bori. Poslednje joj ipak opraštamo, jer kompozitori su skloni mišljenju na gomilu stvari, a ne samo na sopstveni glamur i intonaciju. Ali i dalje, sve to liči na neku neslanu barenu blitvu iz zamrzivača.
2012 je uradila singl Telemiscommunications u saradnji sa globalno još poznatijim Deadmau5-om, i pesma je jednokratno 4-minutno osveženje. Da nam dostavi jedan album sa ovakvom muzikom, koja definitivno uspešno parira njenoj dosadašnjoj, posmatrali bismo je drugačije. Držimo joj palčeve, jer volimo individualce, samo ne volimo kad kenjaju i imaju čudne frizure.
